Божићна посланица Патријарха Варнаве из 1936

Божићна посланица Патријарха Варнаве из 1936

Браћо и сестре
Децо наша љубазна,

Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.

Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!
Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.

Не постоји никаква средина.

Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):
»Kо саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).
Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу.

»Kао што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Kор.11,14-15).
Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«.
Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…

Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Kоров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх Варнава

Коментари

  • Калуђер

    Неки Комунац је насловио видео клип. Ал џаба му, Амфилохије развалио. Јес да је од пре 3 године … ал је еврегрин
    https://www.youtube.com/watch?v=A50qRnRv1U4

    • http://nacionalnapartija.net Бог и батина

      Бокан: БОЖИЋНА ПРИЧА

      ”Мир Божији, Христос се роди!”, ”Ваистину се роди, браћо!”…, одјекује Београдом тог хладног јануарског јутра, на данашњи дан пре тачно 73 године.

      Вероватно више нико са овог црно-белог снимка није жив, а многи међу онима што лагано промичу пред нама у двопрезима и са исеченим бадњацима у њима – побијени су већ исте те године, једне од најстрашнијих и најтежих у нашој и иначе мученичкој и крвавој историји…

      Парадоксално, већ следећи Божић – у ”ослобођеном Београду” – неће имати ни православне свештенике пред Народном Скупштином, ни војнике што се слободно крсте пред Саборном црквом, ни председника владе спремног на ма какво страдање у корист српског народа, ни ову и овакву процесију организовану у славу рођења Богомладенца Христа.
      Испоставило се да су немачки окупатори били, ипак, неупоредиво благонаклонији према српској вери, традицији и обичајима од оних који ће их (заједно са српским добровољцима и жандарима), за само пар месеци од тада – истерати из земље и из живота, а све то у име некакве ”слободе” (која се, очигледно, одрекла ”крста часног” и оног ”златног”, немањићког атрибута из наше вековне заветне пароле).

      Зато има толико тога упитног, трагичног и помало сабласног (и, не мало, романтичног) у овом кратком пропагандном инсерту немачких ”Филмских новости”.
      Зато што ће све ускоро затим постати толико хладно и сасвим удаљено од благовесне топлине овог хришћанског празника.
      Зато што ће ова раздрагана лица младих војника на коњима и у војним кочијама ускоро потом гристи црви по необележеним београдским гробљима.
      Зато што се више јавно неће носити, ни ложити Бадњак, а нове, „ослободилачке“ власти ће хладнокрвно и систематски побити више православних свештеника (по расположивим подацима) него што су то заједно учинили Немци, хрватске усташе, шиптарски балисти, шовинистички Бугари и Мађари.
      Зато што ће београдска, архангелска Саборна црква следећег Божића (1945. године) бити скоро сасвим празна и под будном контролом свемоћне комунистичке ОЗНЕ.
      Зато што нико, ниједна војска и ничије камере, неће следеће године бити заинтересоване за снимање оваквих призора (па ни из пропагандних разлога).
      Зато што ће читав Београд ускоро бити претворен у велико необележено масовно стратиште и густу мрежу мученичких јама побијених српских страдалника (огромном већином из најугледнијих грађанских, официрских и сељачких, газдинских породица).
      И зато што ће, уместо вишеструко одликованог елитног официра из Првог светског рата, на чело Србије доћи његов победоносни, србомрзитељски противник из аустроугарских редова (на Церу и Колубари су се сусретали са сасвим другачијим исходом од овог најновијег и коначног)…

      Ово је последњи Божић православне Србије, који се од срца и заједнички (од самог врха државе до дословно сваког појединца) славио и званично прославио.

      Све након тога ће бити у знаку муклих звона, порушених цркава, опустелих манастира, стрељаних и на смрт пребијаних свештеника, малтертиране и понижаване „поповске деце“, очигледне цензуре и тајне забране свега што макар подсећа на српство, Отаџбину, Христа, веру, свете тајне, Предање, новозаветну радост…

      Једино је још мучеништво ”функционисало”, „све у шеснаест“ и непрекидно, као некакав језиви perpetuum mobile из новоуспостављеног пакла на земљи.
      За Србе је Титова ФНРЈ то, заиста, и била.

      За разлику од ситуације под Немцима, ту више нису затварани и убијани само наоружани и у шуме одметнути непријатељи режима (и њихови сарадници), већ – свако ко је био иоле образован, иоле националан, иоле критичан према новим властима, иоле верујући и кобно несклон да партизанском маршалу пева заљубљене баладе и оне покрадене царске руске маршеве (сада у ”партизанском аранжману”).

      Свако ко није хтео да послуша упозоравајући (у реалном животу нимало шаљиви) савет Николетине Бурсаћа да ”Бога нема, јер тако комесар каже”, тај је био свакодневно у смртној опасности да нестане. А они који су имали бар мало лепше и веће станове и куће (о индустријалцима и да не говорим) били су одмах „ослобађани“ ових „вишкова“ (који су, заједно са престоничким балеринама и глумицама, брзопотезни завршавали у грабежљивим рукама униформисаних господара живота и смрти, са звездом петокраком на челу и мржњом према свему нереволуционарном и ”реакционарном” у срцу)…

      Зато полако и пажљиво погледајте ова, неким случајем трајно забележена лица, стасито држање и пркосно показивање пред камерама (са свешћу о сигурном и фаталном крају, који их чека) официра и војника Недићеве војске (Српског добровољачког корпуса и Српске државне страже).

      Ако смо икада у својој модерној историји имали ратнике-крсташе, онда су то били ови момци и њихове старешине, спремни да жртвују свој живот и ”будући углед” пред потомством, а у корист свог живог осећања одбране српства (не наших граница, већ саме оне колективне, хришћанске душе народног светосавља и родољубља).

      Патетично или не, они су у свој завет и, показало се, једнако трагичну колико и величанствену одлуку о ОПРЕДЕЉЕЊУ ЗА НЕБЕСКО, А НЕ ЗЕМАЉСКО ЦАРСТВО – донели и пред свима обзнанили.
      То ће их коштати прекраћених живота, уништене среће и вишедеценијске клевете која ће их, временом, претворити у монструме по учењу из обавезних школских уџбеника.

      Неће имати своје гробно место, ни достојанство у сећањима новорођених генерација, али ће, зато, дати ”добар одговор на страшном Христовом Суду”. За разлику од својих непријатеља и џелата.
      Њима је то било довољно и важније од свега другог.
      Уместо резиденцијалног Дедиња, бежање из Србије и удобности живота у идеолошком ропству, изабрали су да наставе овакву исту процесију у Небеском Јерусалиму, у много бољем и часнијем друштву од оног које би их чекало да су преживели пораз своје Србије…

      P. S.
      Кад се год говори о овом периоду српске историје, увек се намеће она окоштала и хипер-идеологизована теза о некаквој наводној „издаји“ и „колаборацији са окупатором“. И то на терет управо оних који на својој страни имају најјаче и најреалније аргументе. Посебно сада, после свега, кад знамо шта се све касније догађало (и да такозвани „савезници“ ПО НАС СРБЕ нису било ништа бољи, ни милосрднији од Немаца).
      Али, за оне које збуњује појава српских националних бораца крај немачких официра и војника, и то у време ужасних покоља у такозваној НДХ (а под Хитлеровим покровитељством), морам да импровизујем једну суштински важну питалицу. Од које зависе и сви даљи одговори на најважнија питања нашег „грађанског рата“.

      „Да ли је гори спољашњи НЕПРИЈАТЕЉ (странац са неким општим, глобалним и структно геополитичким циљевима, са силом оружја пред собом) ИЛИ, ипак, можда, онај наш унутрашњи противник, ИЗДАЈНИК и апатрид који добровољно и са страшћу одбацује оно духовно најважније (идентитетско), неупоредиво значајније од „политичке слободе“ и „државне суверености““?…

      Свако нормалан ће се без размишљања и са гађењем одлучити за „издајника“ као најгорег монструма и застрашијућег а често невидљивог противника. А посебно ако тај франкенштајновски апатрид отворено руши, клевеће и исмева последње, готово очајничке потезе толиких српских родољуба и формацијски организованих бораца у узалудном и пожртвованом покушају одбране унутрашње структуре и духовног језгра наше националне заједнице.

      Па, ваљда је боље пропустити кроз Србију пролазну светску силу која има друге противнике (него што смо ми) и планове, него сарађивати са комуно-секташким мрзитељима свега аутентично нашег, родног и националног?!

      Јер су Немци, показаће се, били и отишли, а комунистички револуционари (који су у Другом светском рату демонски злоупотребили патриотски инстикт код наших људи) осташе да, годинама и деценијама, руше, прете, затварају, стрељају и уништавају све оно вредно, до тада неупитно.

      Ваљда су издајници српства и православља гори за нас од свих других непријатеља, па се сам намеће одговор на оно вечно и пресудно питање о Отаџбини, издајницима и непријатељима.

      Ваљало би да коначно извучемо све логичне (а не идеолошке) консеквенце из ових, лично проживљених ситуација. И да, таквим мерилима, мало пречистимо сопствене редове и коначно почнемо да радимо на своју корист („ни по бабу, ни по стричевима“, већ искључиво по небеској правди).

      P. P. S.
      Овај текст посвећујем голобрадом младићу лепог лика у униформи Српског добровољачког корпуса, са самог краја ових филмских новости.
      Незнане, сигурно трагичне судбине, нек му ово буде закаснело опело и помен за спасење душе.

      Иако сам имао горких искустава са многим од његових преживелих ратних другова, то ми нимало не омета изванредно поштовање, братску присност и искрено дивљење које осећам према њему.
      Мученику војске без гробова и иког свог у народу за који су страдали.
      Незнаном српском јунаку!
      https://www.youtube.com/watch?v=ThASpOvUcXc