Десни кроше француског естаблишмента

Десни кроше француског естаблишмента

Година која је на измаку није бацила под своје ноге само политичку коректност, иако је ова теза излетала небројено пута из уста не баш интересантних аналитичара који су своје мишљење прочитали или видели у богатом опусу страних медија. Ово је и година у којој су леви и десни популизам преузели улогу гробара и попа на сахрани политичког центра. И док су се умерене струје одбијале о стеновито чврста убеђења и једних и других, а вође ових револуција додатно поларизовале електорат, традиционалне партије широм Европе се спремају за одлучујућу битку у наредној години.

Менталитет бункера који тренутно тресе све политичке ентитете навикле на мирну транзицију моћи, уз пар небитних промена коју свака следећа влада доноси, би за њих могао да постане константан следеће године, а за разлику од прошлих времена, овога пута револуција стиже у Француску. После дуго година, све веће партије широм Европе су поново почеле да се плаше својих гласача. Како је период инхибиције био прилично дуг, по свим природним законима, следећа политичка олуја би могла да буде толико јака да после ње не остане камен на камену од поретка коме смо присуствовали претходних година.

Такође је и логично да једна таква битка буде одлучена у држави чију саму срж представљају непрекидни политички пожари који су горели током целе историје, загашени тек у неколико претходних деценија.

Марин Ле Пен ће наићи на тотално другачијег противника од оних против које су своје победе извојевали њени политички близанци. И можда се управо у томе огледа контра-напад политичког естаблишмента Француске, који је једини схватио да зашећерени говор о толеранцији, мултикултурализму, попустљивост према тероризму, више не води никуда. Уместо да попут својих колега широм света, додају пун гас у овом смеру, они су кренули јединим путем који им даје икакве шансе за победу.
Дакле, француски естаблишмент неће ове године на популистичку аждају послати средовечног мушкарца са егзотичним сексуалним апетитима, гласника феминизма, особу која у суштини презире свој народ , особу која би кампању провела објашњавајући људима због чега је добро да границе земље буду отворене за стотине хиљада људи о којима не знамо апсолутно ништа.

Онај ко ће понети барјак естаблишмента ( иако је апсурдно да је та иста особа била апсолутни аутсајдер током избора у својој партији ) је Франсоа Филон. Али зар естаблишмент нема и леву, социјалистичку страну медаље ? Да, има. Али је заслугом садашњег председника Оланда тренутно на нивоу где ће просечни читалац овог текста имати веће шансе за победу на изборима који следе у Француској.

Може ли Филон бити први конзервативац у Европи после Дејвида Камерона на челу једне државе ?

Франсоа Филон је особа од које се просечном социјалисти диже коса на глави. Приватно образован, из традиционалне католичке породице, посвећен вери, са најлибералнијим економским програмом још од ере Маргарет Тачер. А она је управо и неко на кога се током кампање позивао. Он је такође ватрени противник имиграције, евроскептик без амбиције да исту сруши до темеља. Његов став о ЕУ ће на изборима представљати мач са две оштрице. Може му донети гласове оних који ће урадити апсолутно све да Марин Ле Пен не победи, а може му и одвући гласове оних који ће тај став сматрати обичним копирањем политике Фронт Натионал-а.

Моје предвиђање јесте да ће управо ставови и једног и другог кандидата око ЕУ представљати тас на ваги који ће ултимативно одлучити о судбини Француске. Ситуација која неодољиво подсећа на Давида Цамерон-а, човека који је народу признао да ЕУ не функционише, али да је треба мењати док год постоји простор за то. И човека који је управо због тога и изгубио. Дакле ствар је прилично јасна, гласачи широм света после година импровизације и одржавања постојећег система на апаратима, желе корениту и веома јасну промену, а цена те промене их не занима и апсолутно су спремни да је плате. А како су позиције за напад Марин Ле Пен већ унапред запоседнуте, ЕУ је остао апсолутно једини аргумент вредан акцентовања током кампање.

Француска није попут Уједињеног Краљевства онај досадни гост који вам стално најављује како ће за пар дана отићи својој кући и да му више не требате. Француска је један од два стуба Европске Уније, и то онај који полако почиње да се урушава. Градитељи који су га поставили , овог јануара не одлучују само о његовој судбини, већ о томе да ли је дотрајала кућа зрела за рушење, или вреди покушати са реновирањем. Овога пута последњим, јер у случају да Филон победи имаће пред собом четири паклене године у којима ће испаштати за апсолутно сваку невољу коју бриселске бирократе проузрокују. А крајњи резултат може бити и расписивање референдума где ће резултат бити известан колико и то да ће на следећем сазиву српског парламента бити присутан Драгољуб Мићуновић. Са политичким центром који је деценијама био стуб ЕУ, идеологијом компромиса, усиљеном сарадњом држава широм континента, може нестати и Европа какву познајемо. А Французима ће опет бити уручена та част да пламен револуције прошире континентом.

Никола Спасојевић
24. децембар 2016.

Коментари