Десничарски популизам

Десничарски популизам

Е па, коначно су средили Дејвида Дјука. Али их је дифинитивно преплашио. Била је потребна масивна кампања хистерије и мржње, оркестрирана од стране свих крила владајуће елите, од званичне деснице до левице, од председника Буша (старијег) и званичне Републиканске партије, преко националних медија вођених Њујорком и Вашингтоном, преко локалних елита, до локалних левичарских активиста. Била је потребна масивна кампања застрашивања, не само коришћење старих слика Клана и Хитлера, већ такође, виртуелна претња да се бојкотује Луизијана, да се извуку туристи и конвенције, да се изгубе послови компаније које напуштају земљу. Била је неопходна кампања клеветања која се ослонила на преиспитивање искрености Дјуковог преобраћања у хришћанство – чак до те мере да је примораван да именује своју „званичну цркву“. Чак је и мој стари пријатељ, Даг Бендоу учествовао у овој кабали у Вол Стрит Журналу, који је одлепио током анти-Дјук хистерије, до те мере да је Дјук нападан због тога што се води сопственим интересом – за разлику од свих осталих политичара који су мотивисани дубоком посвећеношћу јавном богатству ? Било је потребно доста горчине да Бедоу ово уради, с обзиром да он није сакраментални хришћанин (где се може указати да особа која је нападнута није примљена у сакраменталну цркву) већ пијетиста , који се противи било којој врсти званичне вере или литургије. Како онда пијетиста хришћанин може преиспитивати веру другог? И то у свету где нико не преиспитује хришћанске квалификације Чака Колсона или Џеба Мегрудера? Али логика је бачена кроз прозор: за читав естаблишмент, владајућа елита је била у питању, и у таквој борби сва наводно сударајућа крила естаблишмента спојила су се у једнину и борила било којим оружјем при руци.

Али чак и тада: Дејвид Дјук је покупио 55% белачког гласа; изгубио је током трке за гласове због тога што је кампања застрашивања произвела масу црних гласача. Али приметите узбуђење; политика у Луизијани се издигла изнад уобичајеног стања неактивности на који смо навикли током деценија, и произвела резултат од 80% – невиђено још од 19. века, када је партијска политика била радикално-партизанска и идеолошка.

Једна од ставки која није нигде забележена, је та да је популизам победио у Луизијани, јер су у првом гласању два победника били Дјук, десничарски популиста, и Едвин Едвардс, левичарски популиста. Напољу су били два кандидата естаблишмента: гувернер Бади Ромер, који је тренутно на дужности, демократа за велике трошкове, високи порез, прихваћен од стране Буш администрације у покушају да заустави Дјука; и заборављени човек, Клајд Холовеј, званични републикански кандидат, добри конзервативац естаблишмента који је добио само 5% гласа (веб сајт „Људски догађаји“ (Human Events) се жалио: „зашто медији игноришу Клајда Холовеја?“ Прост одговор је да он никада нигде није ни стигао: инструктивна метафора за оно што ће једном бити судбина конзерватизма естаблишмента).

Левичарски популиста, некадашњи гувернер Едвардс је дугорочни каџунски (етничка група) превaрант, чији је мото био „нека иду добра времена (laissez les bon temps roulez). Наводно је одувек био омражен од стране бизнисмена и конзервативне елите. Али ово је било доба кризе; и у кризним временима истина је откривена: између левичарског популизма и система који имамо тренутно нема битне разлике. Левичарски популизам: подизање маса да нападну „богате“, придодаје истоме: високи порези, дивље трошење, масивна редистрибуција прихода радничке и средње класе владајућој коалицији велике владе, великих компанија, и Новој Класи бирократа, технократа, и идеолога, и њихових бројних група. И тако је левичарски популизам – лажни популизам – нестао, и сва поквареност је опроштена у моћној Едвардс коалицији. Инструктивно је да естаблишмент тврди да верује у Едвардсова срцепарајућа обећања личне реформе („имам 65 година; добра времена су утихнула), док одбија да верује у искреност преобраћања Дејвида Дјука.

Током шездесетих су говорили, док су нежно мазили насилну левицу: „престаните да користите насиље, радите унутар система.“ И то је упалило, с обзиром да Нова Левица сада предводи уважене интелектуалне класе. Зашто онда естаблишмент није био вољан да опрости и заборави када је радикални десничар као што је Дејвид Дјук престао да позива на насиље, скинуо одору клана и почео да ради унутар система. Уколико је било океј бити комуњара, или ‘Weather Underground’ левичарски терориста, или шта год да хоћете, зашто није било океј бити клановац? Да будем прецизнији, уколико је било океј за уваженог Хуга Блека, или за лава из Сената, Роберта Бирда, да буде клановац, зашто није за Дејвида Дјука? Одговор је очит: Блек и Бирд су постали чланови либералне елите, део естаблишмента, док је Дјук наставио да буде десничар популиста, с тога против естаблишмента, овај пут још опаснији јер је „унутар система“.

Фасцинантно је то да није било ничега у Дјуковом тренутном програму или кампањи што такође не би било прихваћено од стране палео-конзервативаца или палео-либертаријанаца; нижи порез, распарчавање бирократије, укидање система социјалне помоћи, нападање афирмативног деловања и расних раздвајања, позивања на једнака права за све Американце, укључујући и белце: шта ту не ваља? И наравно да моћна анти-Дјук коалиција није изабрала да се противи Дјуку по основи ових питања. Такође и највећи левичари од његових противника горко су признали да је био у праву. Али естаблишмент се концентрисао на веома „негативно вођење кампање“, за које кажу да га презиру (поготово када је успремено против њих). (Иронични податак: ТВ коментатори, који редовно раде затезање коже лица, два пута годишње, огорчено су нападали Дјука због наводног затезања свог лица. И нико се није смејао!)

ШТА ЈЕ ДЕСНИЧАРСКИ ПОПУЛИЗАМ

Основни увид у десничарски популизам је тај да живимо у етатистичкој земљи и етатистичком свету доминираном од стране владајуће елите, која се састоји из коалиције Велике Владе, великих пословања и разних утицајних група специјалног интереса. Прецизније, стара Америка личне слободе, приватне својине, и минималне владе је замењена коалицијом политичара и бирократа који су се удружили, и доминирани су од стране, моћних корпорацијских финансијских елита (Рокфелери, Трилатералисти); и нова класа технократа и интелектуаца укључујући академике „Лиге бршљана (Ivy League)“ и елитних медија, који чине класу која обликује мишљење друштва. Укратко, нама влада ажурирана коалиција Трона и Олтара 20. века, осим што је овај Трон сачињен из разних великих бизнис група, а Олтар су секуларни, етатисти интелектуалци, иако је са секуларистима измешан и прилив Друштвеног Јеванђеља, мејнстрим хришћана. Владајућој класи у држави су увек требали интелектуалци који ће се извињавати за њихову владавину и који ће навести масе напокорност, односно у плаћање пореза и слагање са владавином државе. У старим данима, у већини друштава облик свештенства или Државне Цркве био је сачињен из оних који обликују мишљење, који се извињавају за ту владавину. Данас, у секуларнијем добу, имамо технократе, „друштвене научнике“, и медијске интелектуалце, који се извињавају за државни систем и запослене у ранговима његове бирократије.

Зашто је онда комунизам доживео имплозију? Зато што је на крају систем радио тако лоше да је чак и номенклатури било доста. Марксисти су исправно истакли да се друштвени систем урушава када владајућа класа постане деморализована и изгуби своју вољу за моћи; што приказује неуспех комунистичког система донетог у деморализацији. Не радећи ништа или ослањати се само на едукацију елита о исправним идејама, ће значити да се наш сопствени етатистички систем неће завршити док наше читаво друштво, као оно у Совјетском савезу, не буде смрвљено. Заиста не смемо седети и чекати да се то деси. Стратегија за слободу мора бити активнија и агресивнија.

С тога оволика важност, за либертеријанце или козервативце који желе минималну владу, да буду удаерни у свој оклоп: не само кроз ширењр исправних идеја, већ такође кроз разоткривања корумпиране владајуће елите, и од тога како они профитирају од постојећег система, прецизније како нас пљачкају. Скидање маске елита је најбоље и најосновније „вођење негативне кампање“.
Ова стратегија, која је мач са две оштрице, ће:
а) изградити основу наших либертаријанаца, оних који обликују мишљење и желе минималну владу, базираних на правим идејама; и
б) се прикључити директно у масе, изазвати кратак спој у доминантним медијима и интелектуалним елитама, подстрекнути масе људи против елита које их пљачкају, збуњују, и тлаче, друштвено и економски.
Али ова стратегија мора спојити апстрактно и конкретно; не сме напросто нападати елите по питању апстрактног, већ се мора посебно фокусирати на постојећи етатистички систем, на оне који управо сада чине владајуће класе.
Либертаријанци су се дуго питали коме, којој групи, да се обрате. Прост одговор је свима, није довољно, јер да би били политичку релевантни, морамо се стратешки концентрисати на оне групе које су највише потлачене и које такође имају највише друштвене предности.

Реалност тренутног система је та да се он састоји из несветог савеза „корпоративно-либералних“ великих пословања и медијских елита, који су, кроз велику владу, привилеговали и проузроковали уздизање паразитске подкласе, која, међу свима њима, пљачка и тлачи већину средње и радничке класе у Америци. С тога исправна стратегија либертаријанаца и палео-либертаријанаца је стратегија „десничарског популизма“, односно: разоткрити и јавно осудити овај несвети савез, и захтевати да се са леђа нас, средње и радничке класе, скине ова алијанса буржуја-подкласе-либералних медија.
Програм десничарског популизма се мора концентрисати на онеспособљавање кључних постојећих области Сената и владајуће елите, и ослобађање просечног Американца од најочитијих и опресивних одлика те владавине. Укратко:

1. Смањити порез. Сав порез, продаја, пословања, својина, и тако даље, али понајвише најопресивнији, политички и персонално, порез на приход. Морамо радити ка томе да одбацимо порез на приход и уништимо Пореску управу (енгл. Internal Revenue Service, IRS).

2. Смањити социјалну помоћ. Решимо се поткласне владавине уништењем система социјалне помоћи, или, уколико не можемо уништењем, барем одсецањем или укидањем.

3. Укинути расне или привилегије група. Одбаците афирмацију, склоните на страну расне квоте (систем обавезног упошљавања расних мањина), итд, и истакните да је корен таквих квота „грађанских права“, читава структура која гази по правила својине сваког Американца.

4. Преузмите улице назад: уништите криминалце. И под овим наравно да не мислим на преступнике „беле крагне“ (термин коришћен за преступнике из области превара, проневера новца, и сличних реона у којима запослени носе одела са ‘белим крагнама’) или „унутрашње трговце“, већ насилне уличне криминалце – пљачкаше, отимаче, силоватеље, убице. Полицајци морају бити пуштени и мора им бити дозвољено да спроводе инстант-кажњавање, али би такође били одговорни онда када греше.

5. Преузмите улице назад: решите се скитница. Понављам, пустите полицајце да очисте улице од скитница и бескућника. Где ће отићи? Кога брига? Надајмо се да ће нестати, тојест, да ће се склонити из рангова мажених и тимарених класа скитница у рангове продуктивних чланова друштва.

6. Укините Савезну резерву (систем централног банкарства, Federal Reserve System). Новац и банкарство су питања позната малом броју људи. Али реалност може бити јасна: Савезна резерва је организовани картел банкара, који стварају инфлацију, поткрадају јавност, уништавају уштеђевине просечног Американца. Стотине милијарди пореза датих банкарима биће сића у поређењу са предстојећим колапсом комерцијалних банака.

7. Америка на првом месту. Кључна тачка, која није планирана да буде седма по питању приоритета. Америчка економија није само у рецесији; већ стагнира. Просечној породици је горе него пре две деценије. Врати се кући Америко. Престани да подржаваш скитнице у иностранству. Укини сву помоћ у иностранству, која је помоћ банкарима и њиховим меницама и њиховим експорт-индустријама. Престани са глобалним глупостима, и решимо наше проблеме код куће.

8. Бранимо породичне вредности. Што значи, макнимо Државу ван породице, и заменимо државну контролу родитељском. На дуге стазе, ово значи елиминисање јавних школа и замену истих приватним школама. Али морамо разумети да ваучери и шеме пореских кредита нису, упркос Милтону Фридману (познати економиста), транзициони захтеви на путу ка приватизованом образовању; шта више, отежаће ствари тиме што ће убрзати државно успостављање контроле над приватним школама. Унутар најбоље алтернативе је децентрализација, и повратак локалној, друштвеној контроли школа.

Даље: морамо одбацити једном за свагда левичарско-либертаријанско схватање да сви ресурси под контролом владе морају бити септичка јама. Морамо покушати, када не можемо остварити апсолутну приватизацију, да контролишемо владине установе на начине најсличније пословању, или локалној контроли. Али то значи: да јавне школе морају дозволити молитве, и ми морамо одбацити апсурдни левичарско-атеистичку интерпретацију Првог амандмана, да „успостављање религије“ значи не дозволити молитву у јавним школама или, неговатеља у двориштима школа или на јавном скверу за Божић. Морамо се вратити здравом разуму, изворној намери, по уставној интерпретацији.

До сада, сваки од ових програма десничарског популизма је апсолутно компатибилан са хардкор либертаријанским размишљањем. Али сва светска политика је коалициона политика, и постоје и друге области где ће се либертаријанци одлучити на компромис са палео или традиционалистима, или другим партнерима популистичке коалиције. На пример, по питању породичних вредности, узмите проблеме као што су порнографија, проституција, или абортус. Овде, про-легализациони или ‘про-избор’ либертаријанци, би требали да буду спремни на компромис са позиције децентралиста. Односно, да окончају тиранију савезних судова, и да ове проблеме оставе држави или још боље локалитетима и крајевима у којима људи живе, односно, „стандардима заједнице.“

Мари Ротбард
јануар 1992.

Коментари