Док су Срби писали ћирилицом сви су их поштовали

Док су Срби писали ћирилицом сви су их поштовали

Ако се анализира национална политика Србије од Првог српског устанка, догађаја који је ударио темеље модерној српској држави, видеће се катастрофални резултати.
Први и Други српски устанак, догађаји су, који су изазвани тешким положајем у којима се српски народ налазио. Исламска окупација, којој је Србија и велика већина српског народа била изложена од 1395. године, од Битке на Ровинама, имала је за циљ да у име ислама поништи сваку помисао да Срби, као хришћани, имају право на живот достојан човека.

У име ислама Срби су били изложени тлачењу. Куран о томе вели „Борите се против оних који не вјерују у Бога, нити Судњи дан, нити забрањују оно што је Алах забранио и Његов Посланик, нити исповједају истинску вјеру оних којима је дата Књига док не дадну џизју својом руком, понижени” (Куран 9.30, превод Панџа и Чаушевић). Дакле циљ ислама био је да понижава хришћане, који су у нашем случају били Срби, све док им се понижења толико не згаде и док не одустану од своје вере која је једини узрок тлачења, јер ислам не признаје нацију и никога не тлачи зато што је рецимо Енглез.

Као резултат тога избили су ови устанци који су били примарно верски мотивисани, па тек онда национално. Из тих устанака родила се аутономна кнез Милошева Србија, после 1815. Она је полако ишла ка независности, која је призната 1878. године.
Дакле, та револуција, изазвана исламском политиком, имала је јасан верски карактер и требало је да Срби ту чињеницу од почетка узму у обзир. Али, нису, барем не довољно. Није зато што су, заједно са ослобођењем, у српски културни живот почеле да продиру идеје европског рационализма и просветитељства.

Аутор ових редова Хрватима пише ћирилицом и одговарају ми. Али пишем само онима којима ја требам, онима којима не требам и не пишем

Ови културни правци донели су Србији огромну корист као што су је донели и Европи: модерно образовање, културни препород, привредни развој…
Али, истовремено, исто као и Европи, донели су једну трагичну заблуду која је од почетка кочила развој српског националног питања на начин на који је једино требало да се развија. Европски рационализам је, било отворено и грубо, било прикривено, био антирелигиозно усмерен. За то је било много оправданих разлога: инквизиција, верски ратови, забрана или, у најмању руку, ометање научно–истраживачког рада…
Али дара је превршила меру. Рационалисти нису били у стању да виде да поред свих ограничења које је стварала, религија није чињеница која се може истргнуту из душе људи. Барем се није могла истргнути до данас и не види се рационални доказ који би указао да ће у скорој будућности бити потиснута.

Због тога су носиоци српског националног препорода Доситеј, Вук и њихови бројни следбеници, будућност видели у развијању идеје српске нације која би се заснивала на језичком јединству. То се сводило у пароли Вука „Срби сва три закона”: православне, римокатолике и муслимане, због наивног уверења да ће сви ови етнички Срби у име заједничког језика одбацити религијске разлике.
Као главни аргумент узимао се нетачан податак да се то десило са свим осталим европским мултиконфесионалним етничким нацијама.
То, нажалост, није тачно.

Где се на Националном ТВ сервису виде и чују они који заиста српски мисле? Где су они који српски мисле у најутицајнијим новинама?
Пре свега јер су скоро све старе етничке европске нације једноконфесионалне, или је једна вера толико доминантна да она друга нема избор – или да се покори овој првој, или да напусти језичко јединство.

Једина два привидна изузетка су Немци и Холанђани. Али ни они нису прави изузеци. У моменту рађања протестантизма Немци и Холанђани били су већ профилисани етнички народи, јединствене римокатоличке вере. Затим, никада се римокатоличка Аустрија није ујединила са Немачком, а и они римокатолици Немци који су се ујединили са протестантима нису имали избор, већ их је Бизмарк натерао силом на то јединство. Милорад Екмечић пише да је немачке протестанте и римокатолике до пред Први светски рат уједињавала једино мржња према Јеврејима.
Са Холандијом је слична ситуација. Све до скоро реформска холандска црква била је привилегована јавна црква, а римокатолици једва толерисани. Данас преко 42 одсто становника уопште не верује па им је лако да буду Холанђани, без обзира на веру јер су се вратили на стање пре реформације, кад су сви били верски истоветни Холанђани.
Због заблуде наше интелигенције да ће сви који говоре српски одбацити религијске разлике и формирати јединствену српску нацију прихваћена је та идеја међу Србима. Прво је усвојена српска неконфесионална национална идеја, а касније је то прерасло у југословенство.

Зато ми, нажалост, скоро да немамо интелектуалца – мислимо, утицајног интелектуалца – који је био свестан да само суштински православни, или они који су традиционално везани за православље, могу бити и политички Срби и тежити српској држави. Чак и веома утицајни интелектуалци, пре свега због недовољног познавања религије, оптужују СПЦ, јер је наводно одбацила Србе муслимане и Србе римокатолике. Као да се о националној припадности муфтије Зукорлића и надбискупа Бозанића пита СПЦ, а не они лично, и вера у коју верују.

Као резултат поменутих заблуда сви они које ми данас славимо као крем српске интелигенције су несвесно радили против интереса српског народа и нанели му немерљиву штету тежећи мултиконфесионалној српској нацији, а затим Југославији. Ту су нажалост наши највећи научници, црквени делатници и политички великани: Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Никола Пашић и носиоци власти, пре свега краљ Александар Карађорђевић.
Погледајмо шта о југословенству каже владика Николај Велимировић: „Ја мислим на Југословене: Србе, Хрвате и Словенце, који су једна и иста нација, по језику, крви и судбини и својим жељама… Нација ће се ујединити са или без одобрења цркава”. То је у Србији развило снажно југословенство, па и антисрпство.

О томе ми је говорио кнез Александар Карађорђевић, син кнеза Павла. Он је рођен 1924. Имао је 17 година 1941. и био довољно зрео да види односе који су владали у држави.
У разговору који смо имали рекао ми је да је у време његовог београдског живота, Београд био антисрпски град и да су се на уштрб српства форсирале све оне вредности који су истицале југословенство и гушили српство, нпр. ћирилица… Као резултат тога српска школа је одгајила генерације које су потискивале српску традицију у име југословенства.

Та чињеница и дан данас доминира српском политичком и културном сценом. Доминантну улогу у свим јавним институцијама, факултетима, позориштима, музејима, најутицајнијим новинама, библиотекама имају људи са недовољним осећајем за српство, и без имало захвалности за оне који су им омогућили позиције на којима седе.
Јер нису Карађорђе, кнез Милош, Његош, Хајдук Вељко, Ђура Јакшић , војвода Мишић изгарали – да сада на најутицајнијим местима у култури седе они који форсирају Југословенство и Европску унију који заједно копају гроб Србији и себи.
Добро сам рекао, ЕУ прво себи копа гроб, па онда нама.

Где се на Националном ТВ сервису виде и чују они који заиста српски мисле?
Где су они који српски мисле у најутицајнијим новинама?
Које теме доминирају овим медијима: борба за избеглице, животиње, националне мањине, борба за права ЛГБТ популацију…?! Иако су све то проблеми за која се треба бринути, питање је – да ли је то најважније? Да ли су важнији пси луталице од људи које ти пси гризу?
За многе јавне делатнике – јесу!
Да ли би ико могао поставити питање заштите животиња у Србији када не би било Србије?
А Србије нема без Срба.
Изгледа да сви ти уставри и желе да Србија нестане, а да се о правима поменутих категорија брину неки нови становници Србије, која се онда неће звати Србија јер Срби у њој не би постојали.
У таквим условима логично је да се пола парламента „поломило” да спречи да се Србија дефинише као национална држава Срба.

Када то, најзад, није успело, те антисрпске снаге су се на све могуће начине устремиле на дефиницију војске. Она је дефинисана као „Војска Србије”. То је велика победа антисрпских снага са српским именима и презименима. Јер, све је у речи како вели Свето Јеванђеље по Јовану на свом почетку: „У почетку беше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч”. Јер, није исто “Хрватске железнице” и “Железнице Хрватске”. Зато се и зову “Хрватске железнице”; “Хрватски ногометни савез” док ми имамо „Фудбалски савез Србије“… Исто тако није исто „Српска војска” и “Војска Србије”. Јер, војска Србије може бити састављена и од Енглеза, Француза…А да ли би они бранили Србију?

Таквим називом српска војска је поништена јер се стиди оних који су је стварали и за њу проливали крв са шајкачом на глави и иконицама крсне славе коју су носили са собом.
Уосталом где су 1912. године у Балканском рату били преци Албанаца из Прешева и муслимана из Тутина? Били су ударна песница исламске османске војске.
Где су 1914. били преци данашњих српских Мађара него у аустроугарској војсци, на Церу? И то је нормално и ништа лоше. То су биле државе које су они доживљавали као своје и за њих су се борили.
Према томе, узалуд ми данас војску Србије представљамо као интернационалну. Албанци из Прешева знају да су њихови дедови претечу данашње војске 1912. дочекали плотунима и као окупатора, којем желе да што пре виде леђа.
Уосталом то и кажу. Кад би им само неко дозволио, сви би се отцепили и припојили Косову, као што би се и скоро сви муслимани определили за уједињење са Босном у којој би требало уништити Републику Српску.
И кога ми лажемо, кад то кријемо?
Кога лажемо, осим себе?
И коме се то Срби удварају, не дајући да се та војска зове онако како треба „Српска војска”.
И шта добијамо са тим?
Колико смо Албанаца из Прешева убедили да је то њихова војска?
Шта добијамо тиме што се „Југословенско драмско…” тако зове? Коме још није јасно да Југославије нема, јер нема Југословена, па како онда може постојати Југословенско драмско позориште?
Коме се ми то удварамо?

Аутор ових редова Хрватима пише ћирилицом и одговарају ми. Али пишем само онима којима ја требам, онима којима не требам и не пишем. И нема никаквих проблема.

Док су Срби писали ћирилицом сви су их поштовали. Имам фотокопију писма цара Фрање Јосифа потписану ћирилицом, јер се обратио которским Србима поводом освећења цркве Светог Николе. Знао је Фрањо да бокељски Срби пишу ћирилицом. Тиме им је изразио поштовање.
У својој библиотеци имам сабрана дела Мате Ловрака, издање Младост Загреб, штампана у Загребу и то ћирилицом. Када су Срби писали ћирилицом и Хрвати који су хтели да зараде паре на српском тржишту су „преводили” Мату Ловрака на ћирилицу.
А данас?
Колико свако, ко ово чита, зна Срба, номиналних Срба, из јавног живота, који никада нису направили компромис са српским питањем.
Ја не могу да избројим више од десет!
Да ли неко може да изброји више?
Како да у таквим условима постоји српски национални програм?

Проф. др Мирољуб Јевтић
23. јануара 2017

Коментари

  • Калуђер

    још му само фали на крају:
    Србија Србима!
    и комтно да пошаљем човеку чланску карту НП-а са јубиларним чланским бројем 14

  • Калуђер

    није Срђане понета текста од горе дал у архиву постоји документ који је Франц Јозеф потписао ћирилицом или не, него што нема 10 Срба ни у Србији ни у расејању који би заступали јавно ставове који су изнесени горе у тексту.

    Баш пре неку ноћ сам око тога и разговарао са пар Двераца, имаш овде
    http://nacionalnapartija.net/kaludjer-6-dveraca-i-jedan-radikal/
    читаву преписку а из које ти издвајам два цитата;

    Цитат први;
    „Него кажеш; шта има у том тексту што је у супротности са дверјанским ставовима?
    Па нађи ми де код вас Двераца у програму , ем недвосмислено истакнуто да стоји;
    3. СРПСКА ВОЈСКА, А НЕ ВОЈСКА СРБИЈЕ.
    6. ЋИРИЛИЦА ИЗНАД СВЕГА И СВУГДЕ; ДЕФИНИТИВАН ПРЕКИД СА ИДИОТИЗМОМ ДВОАЛФАБЕТНОСТ.

    И ја моментално гасим мали НП портал и прелазим у Дверце.“

    Цитат други;
    „Па човече о томе ти све време и говорим. То су од нас покупили и онда разблажили! И то је једино што си надасве успешно доказао.
    Јер;

    1) Само преименовање не значи ти ништа ако и даље пушташ, или тераш, неСрбе да иду у Србску војску.
    По НП програму само Срби имају обавезу и право да иди у Србску восјку. НеСрби не!
    Не Срби могу да иду на пример у Хрватску восјку, а за узврат да Срби из Хрватске иду код нас у Србску војску.
    и то је управо оно што и Јевтић говори у свом данашњем тексту;
    „Где су 1914. били преци данашњих српских Мађара него у аустроугарској војсци, на Церу? И то је нормално и ништа лоше. То су биле државе које су они доживљавали као своје и за њих су се борили.“
    Акценат на; И то је нормално и ништа лоше.

    2) добити похвалницу за коришћење и промоцију Ћирилице не значи да се залажете за законску забране Латинице!
    Дакле законом да се забрани употреба латинце у Србији. Капираш. Мек Доналдс да пише Ћирилицом јер је Латиницом забрањено!

    Е зато сте ви Дверци танак лед! Па ко вас не провали наседне … и пропадне.
    Капираш? Ви сте све на пола. Пишкили би какили би. Киселу воду би разблажили.

    Јел капираш битну разлику између забране Латинице и промоције Ђирилице?
    Јел капираш битну разлику између Србске војске изкључиво за Србе и Србске војске за све?

    То што ви предлажете по та два питање нису чак ни козметичке промене. А камо ли суштинске. Магла! Најобичнија магла. Да не кажем баш танак пролив. Ви немате чврст став по ни једном питању. То је све нека половичност, недореченост, мало покрадено од овога мало од онога. Трућ бућ мешавина која на ништа не личи.“