Има ли Србије ван партије?

Има ли Србије ван партије?

1.4.2015
Пише: Владимир Челекетић

По повратку из Хага, Шешељ није дочекан у Србији као српски национални херој, већ као „лидер радикала“. О томе сам нешто писао овде. Сада, када је послато наређење за његово хапшење и поновно слање у Хаг, кључно питање гласи: да ли ће хапшење покушати да осујети сва српска Србија или само радикали? Знајући како је дочекан и још по нешто о Србији и Србима, одговор на ово питање је очигледан.

Но, претпоставимо, за тренутак, да Срби, као народ, још имају елементарни инстинкт за самоодржањем и да они које Срби називају лидерима патриотских партија и националном интелигенцијом имају минимум друштвене одговорности и минимум способности да виде мимо партијских и личних интереса. Укључујући и радикале, наравно. Дакле, шта би, у таквој ситуацији, било логично да се деси?
Радикали би издали проглас и позвали све родољубиве Србе да физички осујете Шешељево хапшење. Онда би свака тзв. патриотска политичка партија издала посебан проглас у којем објављује да прихвата позив и ставља све своје ресурсе на располагање. Даље, сви лидери би се састали, а нашао би се и какав „национални интелектуалац“, „независтан“ наравно. Направили би акциони план, а онда би изашли у јавност, укратко објаснили како мисле да се организују и упутили заједнички проглас. Ништа не би морали да мењају у својим партијама. Остали би вечити и незаменљиви лидери, задржали би све постојеће програмске разлике, у чему год да се оне састоје иако, претпостављам да просечном Србину уопште није јасно шта су програмске разлике међу постојећим партијама. Дакле, цела поента би била у томе да се родољубиви Срби организују, пре свега, као Срби, са једним врло простим циљем: да спрече ново иживљавање хашке инквизиције и београдских марионета над једним Србином. Само толико.

Шта би се тиме постигло? Први пут, имали би јединствен национални фронт, макар само за једну битку. Добар део родољубиве јавности прихватио би то са одушевљењем што би само повећало број оних који би били спремни да узму учешћа у предстојећим активностима. Патриотске партије се убише од кукњаве због медијског испиирање мозга у организацији власти и ту чињеницу користе да објасне пасивност јавности пред злочинима које власт чини над земљом и народом. Да ли су се икада упитали колико је њихова бесмислена подељеност на десетине малих, диктаторских партија, такође разлог за пасивност? Сетимо се само очајничких позива на јединство и отпор који долазе од „обичних Срба“ по разним интернет порталима. Али зашто би вечити и неприкосновени лидери обраћали пажњу на то шта „обични“ Срби хоће?!?

Више од битке за Шешеља

Шта би се даље постигло?

Дуго година Срби су гајили лажне илузије да у Србији неке ствари „не бивају“ и да српска Србија представља моћну политичку снагу чије ставове марионетска власт мора да уважава. Сада је и самој власти, а ваљда и српској Србији, коначно, јасно да власт може да ради шта хоће без икаквог отпора. А то је тако не зато што српска Србија не постоји већ зато што није у стању да искористи потенцијал који има. Шта год да је разлог и шта год да је објашњење, тек, сада је јасно да никаква рационална и морална аргументација, која долази са скупова и из саопштења родољубивих политичких партија, није и неће бити довољна да угрози постојећи систем. Власт зна да се оно што је урадила и ради плаћа главом или не плаћа уопште и власт, с правом, рачунајући на оно што нас учи српска историја, рачуна на другу варијанту. Увек ми је смешно када се сетим великих мудеровања српских родољубивих „аналитичара“ на тему да ће Вучић проћи као и Тадић.

Једино чега се власт реално плаши јесте улица, конкретно, инцидент који би, евентуално, покренуо лавину народног гнева. И тај инцидент не може доћи као последица велеиздајничке политке власти, да буде нешто због Косова или ММФ или НАТО. Не, тај инцидент може доћи само због неког много баналнијег и, да кажем, много „конкретнијег“ разлога. Нешто што ће тренутно иритирати јавност, што ће неколицина искористити за сукоб са властима и што ће се онда, евентуално, отргнути контроли. Сетимо се педерске параде 2010. Но, сваки пут када је српска омладина пружила отпор и показала шта је једино чега се власт плаши и шта једино власт може да је угрози, лидери родољубивих партија и безбројни тзв. национални интектуалци већ су налазили начина да отупе оштрицу народног гнева ускрачујући пуну и отворену подршку онима који су отпор пружили, да би се после чудили што Срби не излазе на њихове протесте и свака друга окупљања.

Одбрана Шешеља јесте идеална прилика да се уђе у отворен сукоб са властима због разлога који, у српској ситуацији, изгледа готово баналан и без обзира на исход тог сукоба пружа могућност за бар једну добијену медијску битку, ако ништа друго, јер нема тог медијског монопола који властима омогућава подршку јавости у овом случају, баш као и у случајевима педеризације и циганизације Србије.

Овде није лоше нагласити још један детаљ, са којим ће се, верујем, многи сложити али који, обично, не допире до свести људи. Ову власт, баш као што је то био случај и са многим предходним, неће бранити нико од оних који је подржавају, осим полиције, без обзира колико је таквих. Нико неће изаћи да брани три бриселска сатрапа осим оних који су за то плаћени, а и они ће добро поразмислити кад процене да надокнада, коју добијају за свој прљави посао, није вредна ризика. Сетимо се, само, како је Милошевић пао са власти. Где су биле његове присталице да га бране? Србија, ма колико убијена у појам била, још није дошла до тачке да лопине, беспосличари и наркомани, који себе називају „антифашистима“, изађу на улицу и супротставе се националистима. Зато је моја процена да у Србији не постоји могућност да дође до неког грађанског рата међу самим Србима. Цео проблем Србије је што је велики део јавности научио (а то се преноси са колена на колено од настанка модерне српске државе) да бесловесно следи политику власти, каква год да је она и како год да је штетна, а мањина која би, евентуално, могла бити ангажована против власти, није у стању да се организује и пружи отпор.

Нажалост, у овом тренутку, ни радикали, ни било ко други, не показује размишљање у овом смеру. Овде се више не ради о томе да не излазе са предлогом који сам овде навео, већ се ради о томе да сваки њихов јавни наступ потврђује да размишљају у потпуно супротном смеру. Зар се нешто друго и могло очекивати?

Коментари