Како сам доспео до затвора у Америци

Како сам доспео до затвора у Америци

Питаш како сам доспео до затвора у Америци, јаране. Пријавили ме жена и деца! Веровао или не. То ти је било некако… овако.

Зову мене један дан из школе, кажу, мали ти добио синдром. Од кога, реко’, пизда им материна она дрогерашка, мора да су доносили инекције у школу. Шта је фасов’о ? АДХД, кажу. Ноге ми се одсекле. Хоће ли преживети, кукам ја по школи, где је да га видим, на шта ли ми дете личи?

Коначно га доведоше, њих петеро, директорка, гарава као оџак, па још нека дебела роспија, ваљда медецинска сестра, па полицајац, па ватрогасац, и још неки мали из старијег разреда, неки наш из Зенице, да ми преводи, да боље разумим, ко бива ја не знам добро енглески. Видим ја мали ми здрав и читав, није се осуо, ма као нормалан. Он ти, каже дебела, има АДХД. Ма, шта вам је то, скочим ја, говорите више, ако Бога знате! То ти је, каже она гарава, Атеншен Дефицит Хиперактивити Дикордер.

Окренем се ја оном малом из Зенице, шта, реко, ова каца Бога ти лапрда, чиме се заразио? Ма, вели, није то заразна болест него је Екрем немиран у школи, јурца по ходницима, скаче по клупама, зеза сваког, хоће се и намирисати. Лакну ми. Молим те, преведи им да ништа не брину, излечићу га ја чим стигнемо кући. Нећеш га ти лечити, скочи она дебела, имала је брат брату двеста кила само у гузицама, и још толико у два стомака испод стомака. Имамо ми овде лекове, каже, терапије, псиологе, социологе, ми ћемо њега средити. Ништа ви не брините, драга госпођо, знам ја, реко, једну заиста добру терапију из Босне, научио сам је од рахметли бабе, он од његовог бабе, и све тако. Ооо, интрстинг, каже директорка, та терапија је код вас у Босни нека традиција, са колена на колено? Није, реко, код нас је то са бубрега на бубрег.

Ма нису прошле ни три хефте зове онај мали из Зенице. Шта је, реко, сад? Какав је сад белај? Сад је, каже, у питању ОТИЗАМ. Ма, кад се и у то укључило пашче једно?! А припретио сам му да се мане политике и тих глупости, комунизма, будизма, патриотизма, отизма, свега. Ко га је на то наговорио? Мора да је онај Ћамилов таксиста Фарук. Није то то, каже, то ти је опасна болест, блеји у празно, губи се, не прати наставу, потпуно одсутан и тако. А то је то, реко. Опасна болест, велиш. Е овог пута ћу га ја излечити за сва времена и то од свих болести!

Тако ти је то у Америци, мој јаране, све је болест. Ако не ходаш како они мисле да треба, ако не причаш, не слушаш, не спаваш, не једеш, свему одма дају име, па скраћеницу и… нема ти више спаса. Од лекара до лекара, не можеш их се више никад кутарисати. Сваки дан у апотеку као у мензу и узимаш лекове за све могуће скраћенице – АДХД, МРСА, АИДС, АВНОЈ, СУБНОР, КФОР, ма има их мали милион.
Ишао ја на неке прегледе и после зове тај фамили хећим да хитно дођем код њега. Мораш, каже, одмах почети пити лекове за холестерол. Шта, болан? Холестерол ти је, каже, 215. Па, реко, и прошле године ми је био 215 па си рекао да ми је у границама нормале. Е, каже, то је било прошле године. Сада су стручњаци пронашли да је нормала 200 а не више 220, па је твоја ситувација сада критична, хитно мораш почети пити лекове. Јеб’о матер те си ти нормалан, реко. Пре шест месеци си ми са истим налазом рекао да сам здрав као дрен, а сад кажеш да сам у критичном стању! Па, ко је овде луд, човече, ти или ја! Стручњаци су, кажеш, тако одлучили. Ма јебем ја и тебе и те твоје стручњаке, мењате то сваких шест месеци само да би апотеке згрнуле паре, а и ви са њима. Нећу их пити па макар црко. Носи их матери!

Мафија је то, јаране. У мене се жена била у то уфурала, пила сваки дан по 28 лекова. Само видиш по цели дан трза главом назад. Па је после неко наговори на ону макробиотику. Ја, тог белаја. Почела да доноси неку траву у кућу, неку црну рижу, очи јој се вако укосиле, неке смрдљиве супе, истопила се, немаш је за шта ухватити. Навалила на мене сваки дан, пусти ту, каже, кафу и цигару, што ће ти ракија, није то здраво. Месо, хлеб, баклаве, туфахије, све то треба избацити. Слушам је и не могу да верујем својим ушима. Чуј, избацити баклаве и туфахије, па чиме ћу се, реко, засладити после ручка? Треба, вели, да једеш воће.

Воће? Ма, где ти је то, реко. Шљиве безукусне изгледају као јабуке, јабуке као бундеве, крушке миришу на банане, јагоде имају укус трешања, све се измешало, све расте у свако доба године, дана и ноћи, ма које црно воће, нека ти га једе бабо.

Врнем се ја један дан из фабрике гладан као вук а на асталу у тањиру нешто црно, танко, убуђано, ушчуло се, Боже убрани.

– Ђе ти је пита, реко?
– Ручак је на столу, каже. И показује на оно.
– Шта ти је, реко, то?
– То су, каже, алге.
– Какве алге?
– Јапанске.
– Одакле ти то, реко.
– Из мора.
– Шта има за јести?
– Па то, каже.
– Шта то?
– Алге. Оне су врло здраве.
– Па ако су тако здраве зашто ниси никад видела Јапанца већег од метар и по? Мој Екрем им може свима питу са главе јести.
– Ал’ су здрави.
– Чули ти шта те ја упита? Ђе ти је пита?
– Шта ће ти, каже, пита, од ње се гоји. Пита се, каже, неће више јести у овој кући. Сир није добар за холестерол, месо се не вари ни за хефту, вруће тесто… није више стигла рећи ни јагње, дофатио сам је за грло и почео давити. Утрча мали однекле кад је чуо да она запомаже па дофатих и њега, па све о једном трошку. Одерем их обоје од батина, онако по пе-есу, као што је бабо мене млатио. Руке су ме заболеле.

Ал’ да видиш сутра белаја. Вратио се ја са посла кад пред кућом чека марица. Изађоше њих двојица, забицили ко два вола, опасали пендреке и пиштоље око себе, један сав пегав, жут и дебео, а други исто дебео ал’ црн ко ђаво.

– Јесте ли ви, каже онај жућо, мистер Мујо Мујић?
– Нисмо.
– Како нисте. Дај документе.

Дам му ја возачку.

– Како, каже, ниси кад овде пише Мујо Мујић.
– Не пише ту Мујо Мујић, већ ти не знаш читати.
– Него шта пише?
– Пише Мујо МујТић.
– Па, јесте ли то ви, каже?
– Јесмо. Изволите, шта треба?
– Јеси ли ти овом малом отац? И показује не Екрема.
– У мене жена каже да јесам. Шта је угурсуз сад урадио? Разбићу га!
– Није, каже, ништа урадио, него откуд њему маснице по целом телу?
– А тооо, би ми лакше, све је у реду, реко, те шљиве сам му ја направио. Баш сам га јуче добро изударао.
– Значи признајеш да си га тукао, ускочи онај гарави.
– Чуј, тукао, ма одрао од батина.

Њих се двојица згледаше па каже онај жути, одма ћете поћи с нама.

Ђе, реко? Код судије, каже, па у затвор. Оптужени сте да сте тукли дете. Ма, шта је вама, јесте ли ви нормални, нисам ја тукао ничије дете, само сам измлатио мог Екрема. Ко мени може забранити да бијем властито дете кад год хоћу? Бијем га редовно, бије га у мене жена, бије га у мене амиџа, дајџа, бијо га је и Абаз, наставник математике, Зуко, наставник музичког, нена Фатима, рахметли дедо Хусо, нема ко није, и сад ти мени кажеш да га ја немам право бити! Па ко ће га онда млатити?

– Не треба нико да га бије, каже оџачар, са децом треба разговарати, лепо им све објашњавати, бити са њима као друг. Ово је Америка, демократија, свако има право да каже и ради ста хоће, и нико нема право да га зато бије.

– Ма, сит сам ја те ваше демократије, зато вам и јес’ све банкотирало и цели сте дуњалук покрали и о јаду забавили. Да се знао домаћин и ко кога треба да бије не би данас цели свет био на белају.

– А добили смо такође и пријаву да сте силовали камилу.

Ја се шокир’о!

– Какву ба камилу, ко је силовао камилу, јес’ ти ба нормалан човече?

– Вашу супругу.

– Ма, мислиш Ћамилу, јебем те неписмена. Ко каже да сам је силовао? Како можеш силовати властиту жену? Какви сте ви хајвани, човече Божји!

– Она каже да си је силовао прошле седмице.

– Ко је ба силовао ? Ма, сама тражила!

– Јеси прва два пута. А трећи пут јој, каже, није више било до тога.

Ја се обезнанио. Умало ме није шлаг трефио. Шта да ти више причам.

Коментари