Немањићи: Прва епизода … и последња

Немањићи: Прва епизода … и последња

Поздрав свима! Срећна вам нова година!

Да пређем на ствар. Постигао сам синоћ, као и многи од вас, да погледам премијерну епизоду бомбастично најављиване серије посвећене најмоћнијој српској династији из Средњег века.

Нажалост, нисам нимало одушевљен, иако сам се надао да РТС неће успети да све унакази.

Изложићу шта ја мислим о виђеном у првој од 15 епизода, а ви реците какво је ваше гледиште. Имајте у виду да сам историчар по образовању, па мене неке ствари можда више иритирају него лаике. Зато не бацајте камење на мене из цуга 🙂.

ЗАМЕРКЕ:

1. ГЛУМЦИ: Не, не смета ми толико Нелевић као Немања, нити Дубравка као Ана, па ајде ни Мики Крстовић као Адам иако сам навикао да га гледам у страним нискобуџетним хорорима.

Сметају ми Тихомир и Манојло. Тихомир који изгледа као оматорела друкара из неке забити који је претходни део живота провео тако што је Озни дојављивао ко је био четник у рату, а ко је пријавио мање кукуруза него што је имао, да избегне експропријацију.

Рђаво је одабран и цар Манојло. У питању је био човек енергије, стаса и, ово је важно, веома тамне пути за једног белца. Млеци су га неко време исмевали због боје коже због чега им се он осветио побивши их много и запаливши њихову четврт у Цариграду. Ова одлика је важна јер је грешка у кастингу иста као кад би неко од 1.6м висине глумио цара Душана или кад би плавооки мекушац од модела са сајта Зареглумио Карађорђа.

2. КАРАКТЕР ОДРЕЂЕНИХ ЛИКОВА: Већ на старту, Михићево писање цара Манојла држи за лења човека коме дужности чине терет, а дремеж главну делатност. Иако се наводно много удубио у историјске изворе како би саставио сценарио, Михић је свесно изокренуо природу ПОСЛЕДЊЕГ ВЕЛИКОГ цара Ромеја, буквално последњег који је водио освајачке ратове, који је донекле подсећао на Јустинијана и Василија Другог Бугароубицу. Исти тај Манојло је нападао Угаре, нас, Селџуке, Јужну Италију, а помагао је и крсташке сукобе са Египћанима. Практично сви василевси у преостала три века Византије су се бранили и мучили.

Састанак цара са Завидиним синовима такође је смешно инсинуитиван. Док тројица старијих као епилептичари поскакују и падају ничице, будући родоначелних Немањића одбија да клекне што је само по себи било практично незамисливо, поготово имајући у виду да му је цар од раније био помагач. Не зато “што му се Немања допао“ но јер је његова област била уз Моравску долину коју је Византија сматрала кључном за приступ северним поседима око Београда и за одбрану од Угара.

Немања је екстремно братољубив и не верује да ће га браћа напасти иако је почео да диже цркву без формалне дозволе од врховног господара, што се у Средњем веку обавезно поштовало. Пренебрегавање искања дозволе је био свестан пут у побуну. Ту је и његов средњи син који од малена показује да је златан, љуби га мајка (“Власт увек иде првом сину“, каже са 10 година помирљиво), насупрот у назнакама злом Вукану који прозива тек усвојену Рашку. Све је ово некако писано са накнадном памећу и апологетски. Чини се као да је сценариста црквено лице из Средњег века.

3. РЕДИТЕЉ: Човек који је створио ову сезону зове се Марко Маринковић. У питању је редитељ заслужан за серију “Мој рођак са села“ која, на страну лик Дракчета, има премного мана. Мањак креативности се види што у свакој епизоди те серије има материјала за 15-20 минута, али је он упорно успевао да исти растегне на 55, што растегнутим кадрирањем природе, што успореним дијалозима глумаца и великим паузама.

Његова некреативност дошла је до изражаја и у првој епизоди Немањића, где је буквално у једном даху (тејку) покрио заточење и ослобођење Немањино, без осврта на друге актере и актове у земљи и ван ње. Недопустиво.

Као што је у “Рођаку“ имао ту погрешну потребу за ликом који просипа накнадну памет и који се практично директно обраћа гледаоцу интерпретирајући серију, тада у форми Танасија Узуновића, тако и овде уместо кадрирања дешавања, Маринковић већину прелази причом Дубравке дечаку Стефану, или Немањићним навођењем нападнутих територија у току напада на Византију.

Та накнадна памет се овде појавила и у повику “За крст часни“ који је ем коришћен против иновераца муслимана, док се овде бију браћа исте вере, ем је млађи два века. Нешто као кад бе Карађорђе док је узимао вођство у Орашцу рекао: “Нико не сме да вас бије“.

Сцене борбе су јефтине, подсећају на Шотрин “Бој на Косову“, али имају још једну, далеко већу ману. Невероватно је да су све генеричке и да није снимљен ниједан двобој са борцем који треба да добије симпатије гледаоца или пак недопадање. Таква врста пропуста је чудновато константна у нашим филмовима као да се не зна да је емотивни подстицај гледаоцу кључ у успеху филма.

Коначно, сетимо се оба трејлера за серију. Главни лик, Ћетковићев Стефан Немањић, није преозборио ниједну реч. Та чињеница је упозоравајуће депримирајућа, поготово након одгледане прве епизоде.

ШТА ЈЕ ДОБРО, тј. ТАЧНО:

Велику похвалу заслужује костимографија, иако је јефтина. Срби тог доба још увек нису ни близу ономе како ми замишљамо богате средњовековне властелине Немањића и њихове вазале. Први ковани новац творио је тек Радослав и то од бакра, да би напредак уследио под Урошем захваљујући прсту судбине: немачки Саси су побегли од Монгола који су опустошили Угарску Трансилванију, дошли код нас и унапредили копање у Брскову, Трепчи, касније Новом Брду. Тек негде с крајем његове владе, а особито за Милутинове, на српском двору је злато, порфира, слике, злато, брокат, драго камење.

ОПРАВДАЊА или ЗАШТО ЈЕ СЕРИЈА ЛОША:

1. Паре: Маринковић је, писало се, “Рођака са села“ направио уз минимална средства и чини се да је то одлучило у његову корист. Беспарица је свеприсутна, али се онда није ни морало радити. Боље сачекати кад буде могућности него срамотити се.

2. РТС, тј. Најбоље је државно: дати Јавном сервису да нешто уради, после свих Грехова рањених орлова њене мајке било је величанствено глупо, али у нашој земљи није ни могло другачије. Толики новац од претплате РТС не може да потроши на једног језикословца који би водитеље научио да правилно акцентују речи Александар, децембар, Југославија, па како ће онда да се усуде да ураде филм који не искаче из педесетогодишњих образаца понављаних до бесвести. Свет тренутно игра формацију 4-3-3 или 3-4-3, а ми ону чувену 3-5-2, тј. W-M из 1920-тих.

3. Геронтократија у телу и ставу: Наже животе и даље у овој земљи као таоци држе матори и њихови стармали послушници. Михић је доказан сценариста, али прегажен. Маринковић је у претходној серији показао да је одрастао поред баба и деда, а не људи средњег доба, и зато пати од бајићеввски спорих кадрова са које покушава да одржи уз помоћ архетипскиог жреца који директно прича гледаоцу уместо да плете заплет и решава расплет.

4. У последњи час: Шотри је дато пар месеци да осмисли, одабере и комплетира Косовски бој, ради 600 година битке. Тако је и са осмовековним јубилејом формирања прве свесрпске краљевине. Уместо да серија буде спремна за етар још у пролеће ове године, она је тад тек снимана, а емитује се практично у следећој. Пропустили смо Његошев рођендан, Коштуничино бележење Прво српског устанка испало је фијаско, пропустили сто година Великог рата, вероватно ћемо и стотку Солунског фронта.

Једина два јубилеја која су достојно обележена у нашој кинематографији остају педесет година Церске битка и двеста година рођења Вука Караџића. Премало.

ШТА ВИ МИСЛИТЕ О ПРЕМИЈЕРИ? ПРЕТЕРУЈЕМ ЛИ?

Аутор: Змајевити
Цајтунг аус Монтенегро
1. јануар 2018.

Коментари