Од нације до секташа

Од нације до секташа

Пише: Владимир Челекетић

После једанаест и по година хашког ратовања, у Србију се вратио Шешељ. Највећи политички робијаш Европе, коначно је натерао глобалистичку инквизицију да га пошаље кући. Његова упорност, доследност и храброст, ствариле су од њега, не само српски, већ глобални симбол борбе за националну слободу. Но, упркос свему томе, Шешељ није дошао и није дочекан као национални херој. Дочекан је као … „лидер радикала“. Тако су понављали медији, и тако и јесте. Као да је у Хагу бранио странку, а не принцип да Срби имају право да на својој земљи постоје као државотворан народ.

Када је Шешељ отишао у Хаг, код многих Срба је постојала илузија да је Србија држава, па још и српска, а шибицарска логика којом је вођена политика према Западу, сматрана је за нужно зло које ће спасти нацију и минимум њеног достојанства. Једанаест и по година касније, готово да нема никога са тзв. родољубиве политичке сцене, ко се не слаже да је Србија земља под окупацијом, којом управља марионетска власт, по налогу Западних центара моћи. Питам се, хоће ли требати још једанаест и по година па да Срби признају да су враћени у период пре 1804? Да више нису народ, јер народ има своју државу, утемељену у свом културно-историјском наслеђу. Без државе, потпуно одвојени од својих корена, као бриселска раја, Срби данас нису ништа друго до племе, чији саплеменици су још у стању да једни друге распознају именима, језиком и изгледом, када се нађу међу другим расама. Али, неће ни то задуго.

У годинама континуиране политике пљачке и бешчашћа, где се Србима десило све што, иначе, код њих „не бива“, један човек је водио рат против Империје и … добио. Да, добио, макар неки ту победу називали „пировом“, макар Империју та победа не дотицала, али рат који је он прогласио и који је водио, он је добио. И у праву је Шешељ када каже да једино вредно што остаје јесу транскрипти процеса тј. залог за будућност. Све остало, што је везано за тај циркус, јесте неважно.

Дакле, ако се сви родољубиви Срби слажу да су под окупацијом и ако у Београд, после толико времена, долази Србин који је урадио све то што је урадио и толику жртву поднео, у време када се исписују најсрамније странице српске историје, зар не би онда било логично да он, тај дан, буде дочекан, пре свега и изнад свега, као српски национални херој? Да то буде општесрпски дочек, да се искористи прилика, да се, макар у једном дану и у једној ствари, покаже јединство родољубивих Срба? Не, по логици политичких секти, које Срби називају „странкама“, није логично. Јер „лидера радикала“ могу дочекивати само радикали и то нема никакве везе са неком другом сектом, која има некакво друго име и некаквог другог лидера, иако су имена и лидери једино по чему се све те секте могу, међусобно, разликовати. Уосталом, то је и логика самих радикала, и самог Шешеља. Па и они, против којих он лично, грми са прозора канцеларије своје странке, двојица бриселских сатрапа, јесу производ тог наопаког устројства, које врши најгору могућу негативну селекцију. Али, опет, због тог истог устројства, око Шешеља нема никога да му то каже.

Наравно, оно што се показало приликом Шешељевог доласка, само је врло илустративан пример суштине проблема националне Србије и још један доказ да Срби не функционишу као народ, него као племе. Савршено организованом, антисрпском фронту, који је успео да уједини све, од врха СПЦ, до Наташе Кандић, Шешељевих шегрта, криминалаца, педера, Цигана и Шиптара, може се супротставити само исто тако организован, национални фронт. Али скучени секташки умови то не могу да разумеју. Јер секта је секта. Верска или политичка, све једно. Зато нема отпора, нема националног фронта, нема нације.

Коментари