Постоји више од једне срцесепајуће приче о Алепу

Постоји више од једне срцесепајуће приче о Алепу

Роберт Фиск (12.7.1946.) је британски писац и новинар, који ради као дописник листа Индепендент за Блиски Исток, и ужива статус најнаграђиванијег британског новинара. Више од 30 година свог живота Фиск је живио у Либану, те је познат као један од ријетких западних новинара који је интервјуирао Осаму бин Ладена, као и по жестокој критици америчке и западне политике према Блиском Истоку.

Његови чланци су га учинили омраженом особом међу америчким неоконзеравтивцима и њиховим присташама у америчкој блогосфери, чије су он-лине критике Фискових текстова послужиле као подлога за нову ријеч под називом „фискинг“.
————————————–

Западни политичари, „експерти“ и новинари мораће у наредним данима, поново да ресетују своје приче, сада када је војска Башара Ал Асада поново преузела контролу над источним Алепом. Сазнаћемо да ли је 250.000 цивила заробљених у граду заиста толико бројно. Слушаћемо доста о томе како нису многи да напусте град када је руска ваздушна сила извела жестоко бомбарбодовање у источном делу града.

И научићемо доста о „побуњеницима“, које смо на Западу, у САД, у Британији и нашим подлогама за сечење глава у Заливу, подржавали.

Ал Каиду (Јабхат ал Нусра, а у суротном Јабхат Фатеx Ал Схам) јесу, на крају, уврстили у „фолк“, како их је 2001. прозвао Џорџ Буш, терористе који су починили злочин против човечности. Заборавите рат против тероризма, сетите се да је у том говору поменуо „чисто зло“ Ал Каиде, и да ће ово бити рат против зла. Сећате ли се и свих упозорења наших вољених британских безбедносних служби, о томе како Ал Каида и даље може да удари на Лондон?

Не, када су побуњеници, укључујући и Ал Каиду храбро бранили источни Алепо. Ми се нисмо сетили „борбе против зла“. Јер та снажна прича о херојству, демократији и страдању, за нас добре момке у односу на лоше и „непоштене, као есплозивно оружје за масовно уништење“, то је прави наратив.

Вратимо се данима Садама Хусеина – када су неки од нас тврдили да би незаконита инвазија на Ирак довела до катасрофе и неизрециве патње и да нас Буш и Блер воде у пропаст – тада је обавеза била исповљавати одбојност према Садамовом режиму и подсећати читаоце, стално, да је Садам један од три стуба осовине зла.

Елем, ево опет уобичајене мантре, где морамо да понављамо гадости које су се десиле, да бисмо избегли уобичајену пошиљку мржње и злоупотребе која ће данас бити одаслата онима који ће прихватити то, далеко од одобреног и у дубоко погрешној верзији сиријске трагедије.

Тачно је, Башар ал Асад је брутално уништио велика подручја својих градова, у борби протвих оних који хоће да сруше његов режим. Да, тај режим има доста грехова у своје име. Мучења, погубљења, тајне затворе, убијања цивила и – ако се укључи и сиријска немилосрдна полиција под контролом режима – застрашујућу верзију етничког чишћења.

Да, ми треба да страхујемо за животе храбрих лекара у источном Алепу и људи о чијим животима брину. Свако ко је видео снимак младог човека из колоне избеглица које беже из Алепа, прошле недеље, снимано од стране обавештајних служби – треба да страхује за све оне који нису довољно храбри да пређу владине линије. И да се подсетимо како су УН невољно пријавиле 82 масакрирана цивила у њиховим домовима, у последња 24 сата.

Али време је да се каже и друга истина. Многи од „побуњеника“ које подржавају Запад и наша бесмислена премијерка Тереза Меј, управо су међу најопакијима и најокрутнијим борцима на Блиском Истоку. И док смо играли незаинтересованост (гадљивост?) и плашљивот, Исис је заузео Мосул и дешавао се хорор скоро као у Алепу, мада не бих збуњивао читаоце дајући тај тон причи. Слично је намерно игнорисање понашање побуњеника у Алепу.

Пре само неколико недеља интервјуисао сам једну од првих муслиманских породица које су кренуле да побегну у источни Алеп током примирја. Отац је баш рекао како је његов брат за то да се иде преко побуњеника, пошто је прешао линију фронта са супругом и сином. Осудио је побуњенике за затварање школа и стављање оружја код болница али није био ни за режим. Чак се дивио понашању Исиса у раним данима опсаде. Негде у то време, сиријски војници добијају приватно уверење да ће Американци дозволити Исису да наусти Мосул, да би поново напао Асадов режим. Један амерички генерал, заправо, изразио је бојазан да ирачки шиитски милитанти могли да спрече Исис да побегне из Ирака у Сирију.

И тако и би. Три огромне колоне камиона-самоубица и хиљаде наоружаних присталица Исиса протутањали су кроз пустињу од Мосула у Ираку до Рака и Деир ез-зоура у источној Сирији да поново преузму предиван град, Палмиру.

То је веома поучно да сагледате наше извештавање о ова два паралелна догађаја. Скоро сваки наслов данас говори да је Алеп „пао“ под сиријском војском. У другим околностима, ми бисмо сигурно имали изјаве о томе како је војска вратила град из руку „побуњеника“. Када је Исис пријављен за убилачко понашање, и када је поново освојио Палмиру, ако бисмо објавили да је римски град поново „пао“ то би имало чак гротескну ноту.

Речи су важне. То су људи – „наши момци“, претпостављам, ако се држимо за текући џихадистички наратив – који после прве окупације града прошле године узму и одсеку главу 82-годишњем научнику који је хтео да заштити римска блага и затим ставе његове наочаре на одсечену главу.

Према сопственом признању, Руси су летели 64 бомбардерска лета против Исисових нападача пред Палмиром. С обзиром на огромну прашину коју су правиле колоне Исис конвоја, зашто се америчка авијација није придружила бомбардовању свог највећег непијатеља? Из неког разлога – нису. Ту су биле њихове беспилотне летилице и обавештајци, као и кад је ИСИС возио идентичне конвоје камиона – самоубица да их искористи у Палмири, при првом заузимању у мају 2015. године.

Нема никаве сумње какву препреку Палмира представља за сиријску војску и Русију. У њој има више сумболичног него војног. Сиријски официри су ме уверавали, нешто раније ове године, да Исису никада неће бити дозвољено да се врати. Постојала је руска војна база у граду, руски авиони изнад, руски оркестар је играо на римским рушевинама, славећи ослобођење Палмире.

Међутим, шта се десило? Сиријска војска више није имала снаге да се брани, а и многи су били заузети у источном Алепу.

Сирија би морала брзо да ослободи Палмиру. Али за Асада, крај опсаде Алепа значи да Исис, Ал – Нустра, Ал – Каида и све друге салафистичке групе и савезници, не могу више да граде базу и стварају капитал у дугом низу великих градова који чине кичму Сирије. Дамаск, Хомс, Хама, Алеп…

Вратимо се на Алеп. Познат и већ уморан политичко-новинарски наратив има потребу за освежењем. Докази морају да буду јасни за који дан. За који месец осудити безакоње сиријског режима, уз преклапање идентитета и и бруталности његових противника у Алепу. Организације за људска права – тугованка о поразу побуњеника почела је пре само неколико дана и шири ту своју критику, да би бранила источни Алеп.

Рецимо, Високи комесар УН за људска права ради преко својих могућности од прошле недеље и, сасвим разумљиво, у страху је за цивилно становништво и медицинско особље Алепа – увек могућ предмет одмазде, или оних „пар стотина“ који су можда нестали након преласка на линији фронта. Тада су УН (све до сад) имале неке друге бриге.

„Током последње две недеље, фатах ал-Шам (то другим речима значи Ал- Каида) и Ебу Амара батаљон наводи да је отет и убијен непознат број цивила, који су тражили да оружане трупе напусте насеља да би се спасили животи цивила…“ – навео је.

„Такође, примили смо извештаје да су између 30. новемвра и 1. децембра наоружане опозиционе групе пуцале на цивиле који су покушавали да оду“. „Насумичних напада“ на цивилна насеља од стране „побуњеника“ је превише да би били насумнични.

Ваљда ћемо у наредним данима имати мало више слуха. Следећег месеца, читаћемо застрашујућу нову књигу Трговци мушкараца, италијанског новинара Лорете Наполеоне, о финансирању рата у Сирији. Она књижи, пописује новац обе владе и побуњеничких снага у Сирији али има оштре речи и за нашу новинарску професију.

Новинари које су киднаповале наоружане групе у источној Сирији, пише она, пали су као жртве некаквог „Хемингвеј синдрома“. Ратних дописника који подржавају побуњенике и стављају своје животе у њихове руке – има и они верују да су у савезу са њима. Али, побуна је само варијација кривичног џихадизма, модеран феномен који има само једну веру – новац.

Да ли је ово превише строго према професији? Да ли смо заиста у „лиги“ са побуњеницима? Свакако да наши политичари јесу – из истог разлога као и побуњеници, они киднапују своје жртве за новац. Отуд и срамота „Бреxит Маy“, и њене слабости као премијера, која је прошле недеље клањала са сунитским аристократама, у нади да ће склопити посао о продаји оружја у Заливу, у пост Брегзит периоду, и зарадити милијарде фунти.

За неколико сати, британски парламент ће расправљати о страдању лекара, медицинских сестара, рањеној деци и цивилима у Алепу и другим областима Сирије. Гротесктно понашање владе Велике Британије, које је осигурало да ни Сиријци, ни Руси неће дати три гроша за наше патетично кукање.

То, такође, мора постати део приче.

Роберт Фиск
Инденпендент
13. децембар 2016.

Превела и уредила Ана Радмиловић

Коментари