„Пријатељи“ који хоће да руше Вучића

„Пријатељи“ који хоће да руше Вучића

Добро, признајем, лицемеран сам – ако је грех, судите. Заправо, толико сам лицемеран, да и када ово кажем „судите“, надам се да то заиста нећете урадити, већ да ћу се извући на какву патетику или демагогију, иако јавно и гласно велим супротно. У духу те моје особине (које се не одричем, као Чанак пријатеља нарко дилера), дешавало се повремено да људе које не тумачим као пријатеље, не доживљавам их ни близу тог статуса нити су било шта значајно учинили да би га стекли, управо тако ословљавам. И по други пут у свега пар редова, исправљам самог себе – повремено, значи готово свакодневно.

Тако је епитет „пријатеља“, у рецимо, претходних 48 часова, стекао трафикант који је после вишеминутног убеђивања дозволио да му останем дужан двадесет динара за паклицу цигарета, јер бих без никотинске дозе вероватно преминуо; алкос у локалној кафани који ми је ничим изазван наздравио, вероватно ме сматрајући за неког другог; таксиста који је причао о својим љубавним проблемима, неверној жени и жељи да упозна „заменика“; полицајац који ме је током рутинске контроле гледао испод ока и више пута, нимало опуштено, убеђивао да му делујем сумњиво и познато; комшија чију девојку неколико дана заредом позивам на кафу, правећи се да не знам за њега (што она логично одбија); низ је дуг….

Истовремено, као што је позната моја урођена хипокризија, коју сам годинама надограђивао, шминкао и доводио што је ближе перфекцији могуће, тако је познато и да нисам нарочити љубитељ ове власти, СНС-а, а неретко имам што шта приговорити и самом премијеру. Понекад јавно, понекад вулгарно – заправо, углавном јавно и углавном вулгарно. Логично, а у том духу, могао бих се руководити оном тезом да је сваки „непријатељ твог непријатеља, истовремено твој пријатељ“. Ако ћемо сада пратити постављену логичку матрицу, онда би било природно да сада, уместо што се бакћем са овим текстом, негде наздрављам са, рецимо, Радуловићевцима, Кандићкама, овим што не би да се удави Београд и сличнима, гостим се на њихов рачун и чекам када ће од остатка, например, „стечајних хонорара“, на астал изаћи и нешто да се поред утробе, почасте и ноздрве. Све је то за људе!

Упркос евидентним рупама у мом образовању, и формалном и неформалном, неким чудом, успевам пронаћи неке „ситне“ недостатке у тој логици и нешто мање ситне недостатке у понуђеном ми друштву, због чега се ваља држати оне народне „понуђен, ко почашћен“. Односно, ако ћемо њихову улогу (да их не набрајамо сада опет, јер су све то рукавци истог извора) дефинисати кроз једну реченицу онда је много мање битно оно што говоре – да хоће да руше Вучића, а много битније оно што раде – да руше Србију.

И, да, може ми бити „пријатељ“ и трафикант који ће се смиловати, и таксиста чија жена има незајажљиве сексуалне апетите и алкохоличар који се претура по џеповима за још један вињак и претерано ригорозан полицајац којег (надам се) никад више нећу видети, али ми ни пријатељи ни „пријатељи“ не могу бити они којима је савест у Бриселу, ум у Вашингтону, планер у Сарајеву/Загребу, а идеологија у новчанику. Не могу ми никада и никако, док мени смета што Вучић не брани довољно националне интересе, бити они којима смета што их, по њиховом укусу брани превише. А, за њихов укус, било колико је превише.

Све те веснике демократије, браниоце људских права, забринуте за нас, забринуте за Србију, модерне и прогресивне, већ смо једном видели. Уствари, видели смо их више пута, а последњи пут беше ономад када је демократија са томахавк пројектила, ласерски навођена, слетела директно испред скупштине – онда када је тај прогресивност увече утерана у ту скупштину једним багером, а већ ујутру национални интереси извожени хиљадама виртуелних багера.

Захваљујући тим и таквим, вампирима који се на кратко повуку у сенку, а онда се врате у другом времену, са истим нагонима и истим очњацима, тражећи од нас да им за наше добро сами наместимо врат и уживамо у процесу „демократизације“, у Србији влада опасно стање. Када то кажем, не мислим на атентате, праве или лажне, тиме ће се бавити тај коме је то посао, а мени није (да јесте, завршио бих безбедност и покушавао шармирати комшиницу коју зовем на кафу значком БИА, а не јефитним шармом).

Не, мислим на нешто друго. Мислим да је, шта год и како год ја мислио о њему, Вучић постао крив за све. Баш за све. Вучић је крив што је Арсенал извукао само бод кући, иако је квота на кеца била 1,30. Вучић је крив што је заносна плавуша сто поред одбила да вам да број телефона уз прекоран поглед. Вучић је крив што „он“ неће да ради, без обзира на вешто састављен микс Потенцијала, Афричке шљиве и чудотворних капи са села. Вучић је крив што је буразер попио паре за рату кредита, па ова досадна Ана све са љубазним гласом мало-мало зове из банке. Вучић је крив што је жена купила угаону гарнитуру која не иде уз паркет, па је сада ваља мењати, а ови из салона намештаја неће баш оберучке да је прихвате и гурну опет у магацин, где сте је и затекли.

Јебига, како да кажем, није баш. Тачније, није уопште. Такав контекст води даљем лудилу. Даље лудило, логично води даљем лудило. А даље лудило – питајте браћу Украјинце. Њима се њихов „Не давимо Београд“ претворио у „Мајдан“, а „Мајдан“ у….ех.

Баш зато, драги Радуловићевци, нисмо пријатељи. Нећемо никада ни бити. Не можемо да будемо. Али, можемо нешто друго. Заправо, брате, морамо. Свим тим „забринутим“, одговорити управо њиховом паролом: Вала, стварно, ДОСТА ЈЕ БИЛО!

Томислав Ловрековић
20. новембра 2016.

докле Вучићу докле

Коментари