Раса у Бразилу – део први

Раса у Бразилу – део први

Како је Бразил постао комплексна расна мешавина

За многе Американце, Бразил представља Рио де Женеиро, Карневал, лепе жене, и земља мешане расе без икаквих расних тензија. Ово чини Бразил потенцијалним моделом за САД: Миграција из земаља трећег света ће нас обогатити и то ће нас учинити једним. Чињеница је да је Бразил нација ниске интелигенције, са високим стопама криминала, аверзијом према послу, и широко-распрострањеном корупцијом. То је управо мулти-расни кошмар који морамо избећи.

Просечни IQ у Бразилу је 87, што је ниже од 88 у Мексику. Педесет процената студената са колеџа је функционално неписмено-не могу разумети ни основни чланак из новина или часописа. Са 50 000 убистава годишње, Бразил је близу тога да има највишу стопу убистава у свету: 25,2 на 100 000 становника. За Јужноафричку републику, та бројка је 31; за Сједињене Америчке Државе, то је 5.

Португалска реч за рад (трабалхо) је некада значила „инструмент тортуре“, и када год то могу, Бразилци раде што мање могу. Запошљавају људе да им сипају гориво у аутомобиле. У ресторанима, конобари буквално стоје за вашим столом да би исекли парчиће пице и ставили их у ваш тањир. Собарице перу судове, перу одећу, кувају и помажу деци са домаћим задацима.
Корупција је усађена овде. Чест израз је јеитинхо брасилеро илити „мали бразилски начин“, што означава дубоко усађену традицију експлоатације других и кршење правила. Политичари су одраз свог друштва, тако да су велики скандали са корупцијом готово свакодневне вести. Расна историја Бразила подоста објашњава свој национални карактер.

Пре насељавања

Пре доласка Европљана, многа индијанска племена су живела у слабо насељеној територији данашњег Бразила. Није било политичких ограничења, или културалног јединства, и било је честих племенских ратова. Није било напредних цивилизација, као што су Маје и Азтеци. Тупинамбáс, Гуаранис и Тупиникуин племена су живела у каменом добу.

Први контакт са Европљанима (1500-1532)

Након што су Португалци стигли 1500. године, било је неколико већих конфликата и није било великог ангажовања индијанске радне снаге. Католичка црква је преобратила многе Индијанце, и многа су преобраћења била добровољна. Многа племена су била недирнута јер су живела у удаљеним областима са мало економских привлачности, док су други одржавали свој начин живота померајући се даље од насељених области. Португалци су могли наћи мало злата или сребра на обали, тако да је ново-откривена територија служила већински као зауставно место за снабдевање намирницама за бродове који су кренули за Индију или друге удаљене португалске колоније. Сеча дрвета је постала прва економска активност. Португалци су нашли тамноцрвену азијску врсту дрвета која се у Европи користила за прављење црвене боје. Дрво је било познато као пау-бразил (ужарени или угљенисани штап), и тако је та територија добила име. Прикупљање бразил-дрвета, како је дрво данас познато, није захтевало успостављање сталног насеља, тако да није било журбе за насељавањем колоније.

Колонијални период (1532-1822)
Тридесет година након што је проглашен њиховом територијом, Португал одлучује да насели Бразил у страху да ће га изгубити због Француске или Шпаније, које су такође освајале Јужну Америку. Али, многи Португалци нису желели да иду. Неколицина Јевреја је желела да избегне насилно преобраћање, али је Португал иначе био миран и хомоген. Такође, католици су сматрали да је прикупљање богатства порок, тако да је влада тражила начин да натера људе да се преселе у колонију.

Монархија је поделила територију на капитаниас хередитáриас (наследне капетаније), које су биле огромне земљишне дажбине отприлике нацртане у виду правих линија дуж територије. Круна је дала земљу баронетима и племићима којима је статус подигнут за време рата, да би отерали муслимане за које није било могуће да добију земљу.

Осим земљопоседника, већина досељеника су биле скитнице, и криминалци присилно депортовани из Португала. Готово сви су били мушкарци, тако да ван племства, готово да није било белих жена. Нови земљопоседници су узгајали дуван и шећер, од којих оба захтевају доста труда и рада.
Португал је одвећ имао колоније у Африци, тако да су робови били јасан избор за рад на плантажама. Индијанци су хватали и поробљавали једни друге дуго пре доласка Европљана, и Португалци су поробили одређени број Индијанаца. Али, афрички робови су се показали као бољи радници, и до 18. века, индијанско ропство је преживело једино у руралним местима.

До 1700. године, процењено је да је један милион афричких робова доведен у Бразил, што је више него у свим осталим колонијама, у оба америчка континента, у то време. Афричка робовска популација је имала исти дизбаланс полова као и насељеници. Поглавице у Африци су често чувале пет женских робова за себе, и Португалци су чували само пар афричких жена које ће бити куварице, дадиље и спремачице.

Са тако мало европских жена у Бразилу, већина белаца се женила Индијанкама, и тако успостављала савез са локалним племенима. Савези су донели мир са Индијанцима, што је Европљанима омогућило да прошире своја насеља чак и док су индијанци ратовали једни са другима. Од ових принова мешанаца, они који су највише подсећали на Европљане су добили бољи третман, и посматрани су као погоднији за брак. Авантуристи су се померили са обала да би на карти забележили унутрашњост капетанија. Знани као бандеирантес, или „они који носе заставу“, данас су гледани као бразилски пионири. Споменици подигнути у њихову част их приказују као Европљане.

Интерес за Бразил се невероватно повећао када су бандеирантес-и открили злато у раном 18. веку. ’Златна грозница’ је привукла отприлике 700 000 Европљана, многи од њих нису били Португалци. Многи од њих су били неожењени мушкарци. Они су дизбаланс полова учинили још горим, и многи од њих нису успели да се обогате из простога разлога јер нису могли да се такмиче са власницима робова који су имали стотине радника који би радили у рудницима. Бели рудари су се спаривали са одвећ мешаном популацијом. Било је мешања са црнцима, али преферирани су местици. Мала, углавном бела, средња класа трговаца и уметника је покушала да увезе тинејџерке, сирочад из Португала, али их је мало било доступно.
Рударство је променило расну динамику на други начин. Неки од власника су ослобађали робове који су ископали велике количине злата. Некадашњи робови су често одлазили да живе у црначким заједницама, скривеним далеко у џунгли, познатим под именом qуиломбо, заједно са одређеним бројем робова који су побегли. Иронично, вође куиломбос-а су често сами ослобађали робове. Куиломбос-и су преживели до данашњице, и устав из 1988. године омогућава њиховим становницима колективно власништво земље и статус сличан угроженом становништву.

Бразилско царство (1822-1889)

У време Наполеонове инвазије на Португал 1807. године, португалска краљевска породица је побегла за Бразил. Наполеон је поражен 1815, и краљ Џон VI се вратио у Португал 1812, остављајући свог сина Дом Педра да влада бразилским провинцијама. Низ несугласица између провинција и португалског котес-а, или парламента, је водио до кратког рата за независност Бразила. 1812, Дом Педро је узео титулу цара да би обележио слом између његове владавине, и владавине његовог оца, краља Португала. Такође је желео да обликује своје звање по ономе у древном Риму, где су цареви били бирани по популарности. Ране године бразилског царства су биле хаотичне, са великим економским кризама, многим побунама, и сепаратистичким покретима.

Бројне плантаже кафе су биле успостављене за време царства, што је водило ка још већом потражњом за робовима. Робови су били вредни, али за разлику од америчких робовласника, Бразилци нису дозвољавали робовима да се венчавају и успостављају породице, или да буду власници својине. Бразилска елита је страховала од побуне робова; Хаићанска револуција од 1791. до 1804. године је била константни подсетник тога шта би неконтролисани робови могли да ураде. Они који су држали робове, плашили су се да је побуна вероватнија у стабилним заједницама, с обзиром да су људи који имају ресурсе и приватност, опаснији од оних који имају једва довољно места за спавање, и који се такмиче за храну. Робови су стога држани у сензалама– великим кућама са можда пар кревета, и ничим више. Бегунци су наставили да повећавају број куиломбос-а.
Често се дешавало да синови робовласника имају свој први однос са робињом. Ово је можда порекло сексуалног промискуитета честог за Бразил, иако је правни брак међу робовласницима углавном био са белцима.
Младалачке авантуре су произвеле мулатску класу, која је често водила повећању мајчинског статуса и понекада еманципацији деце. Мулати су природно покушали да се разликују од поробљених црнаца. У исто време, мулаткиње су биле виђене као много сексуално доступније него, углавном католкиња и конзервативних европских жена. Ово је порекло готово култног карневалског симбола надражујуће, голе мулаткиње.


Глобо-најпознатији телевизијски канал у Бразилу-приказује голу мулаткињу између емитовања, месецима пре и за време Карневала.

Након независности од Португала, владајућа класа је одлучила да би земља била боља уколико би била беља. Бразилци више класе су били посрамљени страним путницима који су, запажајући велике количине робова и мешану популацију, описали Рио де Женеиро као афрички град. Али, ропство је било велика препрека за европску миграцију. Сиромашни белци нису могли да се такмиче са неплаћеним робовима, који су радили у свим врстама индустрије, чак и као ниже-рангирани полицајци.

Економија Бразила је зависила од робова, тако да би прекид ропства значио хаос и бес робовласника. Цар Дом Педро II је стога одлучио да оконча робовласништво лагано. Укинуо је трговину робовима 1850. године и покушао је да промовише европску миграцију. Не дуго потом, 10 000 Американца, бежећи пред реконструкцијом, населило се у граду Американа у држави Сао Паоло, где су држали годишње прославе свог конфедерацијског наслеђа, до данашњег дана.

Следећи кораци су еманципација старијих робова, потом новорођених, и на крају жена, у нади да ће земљопоседници постепено прихватити укид ропства. Али, док је цар био ван земље, његова ћерка, принцеза Изабела, издала је декрет 1888. ослобађајући све робове. Бесни власници плантажа су се придружили генералима армије да би укинули царство и успоставили републику. Присилни рад се наставио у многим областима, али је ропство укинуто.

Бразилска република (1889-1930)

Неки еманциповани робови су наставили да раде за своје претходне власнике а неки су отишли старим куиломбос-има да би живели међу другим црнцима, али већином су постајали скитнице у градовима. Изградили су свратишта, или фавеле које и данас постоје у центрима градова. Фавеле имају јако велику стопу криминала, екстремно сиромаштво, и никакву испомоћ владе. Струја и водене залихе су несталне и импровизоване, што резултује бројним несрећама. Уколико постоји икакав ред, он је обезбеђен од стране наоружаних бандита. Полиција се плаши да патролира фавелама и када има великих дешавања, као што је Олимпијада или посета папе, војска одржава ред.

Бразилска република је наставила са расним полисама Царства, увозећи велики број Европљана да учине Бразил бељим и замене црначки рад. Најамна послуга радила је одређени период пре него што јој је земља дата. У почетку, већина имиграната је дошла из Португала, Шпаније, Италије и Немачке. Касније, стигао је ограничени број Словена и један део Јапанаца.
Трансформација демографије је била изванредна. Према цензусу из 1949. године, 63.47% популације се изјашњавало као бело-што је више од 38.17% из првог цензуса из 1872. године. Главни улаз за мигранте је била Лука Сантос, бразилски пандан Елис острву. Ово су доласци из 1908. до 1936:

Националност Укупно Проценат мушкараца
Португалци 275,257 67.9
Италијани 270,749 64.7
Јапанци 210,775 56.2
Шпанци 190,282 59.4
Немци 89,989 64.3
Турци 26,321 73.4
Румуни 23,756 53.2
Југословени 21,209 52.1
Литванци 20,918 58.6
Либанци и Сиријци 17,275 65.4
Пољаци 15,220 61.9
Аустријанци 15,041 72.7
Остали 47,664 64.9
Укупно 2,221,282 63.8

По први пут, било је довољно женских имиграната да ендогамију учине честом појавом. Имигранти су се венчавали и живели међу собом, одржавајући народне начине и језике. Није било доминантне културе, и стога није било асимилације у већинску групу. Бразил је и даље био широка географска област са мало јединства и слабом федералном владом. Државе су имале готово комплетну аутономију и чак су наметнуле тарифе једна другој.


Италијанска заједница у Сао Паолу отприлике 1920.

Европски имигранти су дошли у толиком броју да су убрзо бројчано надјачали португалску елиту. Такође је могуће да су били мање компетитивни него дошљаци, због много генерација инцеста. Овај пад објашњава зашто има тако мало португалских презимена у бразилској вишој класи данас. Португалска имена као што су „Силва“ и „дос Сантос“ су чешћа међу не-белцима и сиромашнима.

Ово је посебно упечатљиво на југу, који је био слабо насељен и где је демографска промена била готово комплетна. Многе мале вароши на југу и даље признају италијански или немачки као званични језик. У цензусу 1940. године, три државе југа- Паранá, Рио Гранде до Сул и Санта Катарина- имале су популацију која је била 86.6, 88.7, 94.4% бела.

Етничко порекло власника индустријских фирми у држави Сао Паоло-најбогатијој држави Бразила-показује нестанак старе елите. Ове бројке су из 1962:

Етинчко порекло Проценти
Италијани 35
Бразилци* 16
Португалци 12
Немци 10
Сиријци и Лобанци 9
Руси 2.9
Аустријанци 2.4
Швајцарци 2.4
Други Европњани 9
Други 2

*Они који су били у Бразилу барем три генерације.

Чак и када би се сваки од ових „Бразилијанаца“ рачунао као Португалац, коначни број Португалаца је само 28%.
У то време, идеја о европској супериорности је била отворена и нашироко распрострањена. Влада и интелектуалци су се надали да ће се мигранти венчавати са постојећом популацијом и учинити земљу белом. Након смрти 1908. највећег писца Бразила, Машада де Асиса раса на његовом родном сертификату је била промењена из ’мулат’ у ’белац’ да би се боље објаснио његов таленат.

Нова држава (1930-1945)

1930. године, Жетулио Варгас је преузео власт у побуни која је позната као Револуција 1930. и имплементирао националистичке мере осмишљене да претворе Бразил у уједињену нацију. Желео је да прекине етничку енклаву европских миграната који су унајмљивали и венчавали једни друге и одбијали да науче португалски. Успоставио је етничке квоте имигрантима не би ли зауставио раст њихових енклава, и захтевао је од послодаваца да њихови запослени буду барем 60% матично становништво Бразила. Ове су мере ефективно окончале доба масовне миграције.


Жетулио Варгас

Да би промовисао национални идентитет, Варгас је ограничио аутономију држава, наредио је да се заставе свих држава спале, и промовисао је културално уједињење. Забранио је да се у јавности користи било који језик сем португалског, забранио је све етничке клубове и школе, и „бразилисао“ је презимена и имена институција у нади да ће натерати Европљане и Јапанце да се интегришу, радије него да одржавају своје сопствене заједнице.

Варгасове мере су инспирисане барем делом Силама осовине, са којима је имао добре односе. Иронично, његови националистички покушаји да уједини земљу су оштетили његове односе са Италијом, Немачком и Јапаном. Било је много ’поглавља*’ Хитлерове омладине у Бразилу, као и италијанских клубова који су радили на очувању националне лојалности, и неки чланови би се радије вратили у Европу него интегрисали.
Варгас је наставио са полисама еугенике некадашње републике и спречио је унапређивање армијских официра са јасним афричким пореклом. Варгас је славио ’Дан расе’ и ’Недељу отаџбине’ и у радио-емитовању 7. септембра 1939. године забележено је да је рекао:

„Брзо решење мора бити нађено за питање ојачања расе, оно која гарантује културалну и еугеничку припрему за будуће генерације… Прослављање Отаџбине и Расе стога мора приказати ван сваке сумње нашу борбу да уздигнемо културални и еугенички ниво омладине… За уједињени Бразил, за велики Бразил.“

Ово је интересантна анегдота убрзо након државног удара председника Варгаса. Шпански племићи истог презимена упитали су папу да провери податке крштења, да би утврдили да ли су у сродству са господином Варгасом. Он је тражио да се истраживање не спроведе због страха од онога што би се могло наћи у његовом породичном стаблу: „У Бразилу ми се увек излажемо ризику да завршимо у џунгли (бити делом Индијанац), или у кухињи (бити делом црнац).“

Постојао је јак фашистички покрет звани Интегралисмо, који се издигао ван Варгасове контроле и промовисао идеју „бразилске расе“. Радикалнији елементи су говорили да су прави Бразилци мешавина белаца, црнаца, и Индијанаца, и да ће само права мешавина произвести исконску бразилску расу. Покрет није дуго трајао, али је утицао на многе патриотски настројене Бразилце, и њихове идеје о мешању остају утицајне.

Упркос Варгасовом расном национализму, његов покушај присилног културног уједињења спречио је ток европских имиграната, и проценат белаца је опао након цензуса 1940. године. По цензусу 2010. само 47.7 % бразилске популације себе назива белом.

Војни режим (1964-1985)

Бразил се вратио демократској влади 1964. године, али се влада оштро померила ка левици. Председник Јанио Куадрос доделио је Че Гевари медаљу, и председник Јоао Гулар је предложио расподелу својине. И комунисти и војска су планирали државни удар, али је војска напала прва 1964. године са широком подршком популације.

Војни режим је трајао до 1985. године, у доба када је Запад покушавао да се одвоји од свега што би могло да биде протумачено као „расистичко“. Генерали су имали полису „слепила на расу“ и промовисали су либерални национализам. Али су увели меритократију и нису увели закон против „расизма“ нити промовисали било који облик „афирмације“. Било је јако мало миграције, и полиса „слепила на расу“ је изгледа охрабрила још људи да се изјашњавају као браон/мешанци, него као белци. Влада је одбацила идеју да би Бразил требао бити бела, европска земља, и ово је вероватно олакшало притисак на сиромашну, нижу средњу класу да се изјашњава као бела.

Р. Вентурели
5. новембар 2015.

Коментари