„Српство“

„Српство“

Да ли неког аболира његово српство, ако кроз њега све време промовише искључиво своју сујету, незаслужену амбицију и крајњи примитивизам?

Да ли „наш“ (овдашњи) силоватељ, глупандер и силеџија вреди више од „непријатељског“ морона те исте врсте? И да ли такав лик више доприноси српству од његовог мање бучног, мање „србољубивог“, а много бољег, талентованијег и креативнијег сународника?
Ја мислим да не. И у томе сам се увек разликовао од оних којима су уста пуна „српског јединства“, а без довољно спремности да из свог друштва и озбиљног договарања на ма које (па и патриотске) теме, без пардона искључе све недостојне, свадљиве и логорејичне гњаваторе. Све оне „забринуте“ и „очајне“, што живот проводе у нервирању што нисмо довољно Срби (а заборављају да пожеле да будемо и макар мало бољи и добронамернији људи).

Трпети лажне моралисте, одвратне клеветнике и неспособњаковиће само зато што се изјашњавају као „Срби“ и „родољуби“ нема никаквог смисла. А ови типови нашу попустљивост ионако одувек третирају само као слабост и злоупотребљавају је на најразличитије начине.
Зато на њихово (реторичко) питање: „Да ли се слажеш са мном?“, треба одговорити, искрено и јасно са: „Не слажем се“, „Већу глупост одавно нисам читао“, или „Мене би било срамота да толико тога не знам, а правим се паметан и дајем нетражене савете“… Што грубље и конкретније, да нам се опет не наметне као „истина“ оно најнаметљивије, најнаивније и најупорније „решење“.
Само тако ће се, бар на трен, смирити њихов демон анархичног непоштовања ауторитета и непрестаног оговарања свих који се не слажу с њима (тако се они боре за „што чистије српство“ и „праву српску елиту“)…

Запамтите, не може и не сме ниједна идеја да постане „Тројански коњ“ кроз кога ће у нашу духовну и отаџбинску тврђаву ући до костију грешни, покварени и недостојни. Ниједна идеја, ни идеологија – па тако ни нечије наводно „српство“.
Због најгорих међу нама, што су запосели сва места и одредили „правила игре“, сви даровити и много способнији губе време, живце и стрпљење, седећи на клупи за резерве током најважнијих утакмица у којима – а у наше заједничко име – учествују неспособни и неталентовани (и они спремни да увек за новац продају меч и издају сопствену екипу)…
Оваква ситуација је породила на хиљаде оних са „две леве ноге“ и тоталним неразумевањем утакмице и противника. Фанатичних ученика и ординарних глупандера, злокобних настављача и духовних потомака досадашњих упропаститеља српства и Србије.
Нису рушитељи ове земље и овог народа само међу антисрбима и апатридима, има их, свакако више него што је подношљиво – и међу наводним „националистима“, вечитим бунџијама и самозваним „реформаторима Цркве“.

То све, наравно, неће проћи без последица.

Прети нам (изнутра, бар исто онолико колико и од споља) нови пораз, ако наставимо са овим понашањем и оваквим методама борбе. И ако под хитно не уведемо принцип „позитивне селекције“, а не само бахату разметљивост надобудних глупандера најгоре врсте.
Испашће, по њиховој наопакој логици, потпуно безначајно то што је неко неурохирург, талентовани писац, награђивани дизајнер, школовани официр, полиглота са знањем десетак језика, добар родитељ, талентовани уметник, најпопуларнији спортиста… уколико се „исти тај“ не односи према горућим српским темама онако како то од њега (или ње) очекују локални беспосличари претворени у острашћене моралисте, неформалне иследнике и квази-аналитичаре. Па ће нечије тренутно ћутање или неизлазак на неки на брзака окупљени митинг бити злобно протумачено као „издаја“ и доказ нечије безвредности.
По овом тумачењу ствари ће, рецимо, један Дарко Танасковић (са његовим знањем, искуством, људскошћу и свим учињеним за српски народ, државу и Цркву) бити сумњивији и „мање достојан“ од било ког уличара, беспосличара и бадаваџије који ће сумњиво завртети главом зато што је овај ерудита, дипломата и професор Универзитета члан неке „сумњиве међународне организације“. Исто чека и самог Путина, проглашеног за „Хазара“, „агента Ротшилдових“ и „варку за наивне“ од стране локалних фрикова зрелих за психијатријско лечење (а костимираних у „русофиле“, „козаке“, „евро-азијце“, „истинске патриоте“…), као и све друге српске, руске и светске великане који нису довољно добри овим и оваквим проценитељима.

Они би, без размишљања, одбацили и једног Црњанског (због тога што је писао латиницом), војводу Мишића или Мокрањца (као масоне), кнеза Милоша (као „убицу кума“), Карађорђа (као „убицу оца и брата“), мудрог и генијално способног патријарха Германа (као „црвеног патријарха“)… и тако редом, док се српство потпуно не испразни и не претвори у измаштану прћију сабласних ликова што време проводе између кукања и оговарања, никад се не погледавши у огледалу реалности својих живота.

То су све (тешко излечиве) последице предуге владавине титоистичке варијанте комунизма, са све нашим „антикомунистима“ који се често ничим не разликују од својих „смртних непријатеља“ са друге стране наводног идеолошког фронта.
Тако то изгледа у овој безперспективној недођији која (изгледа заслужено) проживљава најстрашнија искушења у својој историји, тотални распад друштва на свим нивоима, у свим сферама и на све могуће начине.

Враћамо се стрмоглаво из фазе „савременог друштва“, „патријархалне заједнице“ и (још старијег) „племена“ – у еру троглодитских незадовољника што, попут праисторијске хорде, лутају нашом судбином и ломе све око себе и око нас (као трапави слонови у стакларској радњи).
Ови мрачни и тобоже правдољубиви „људи масе“ (тако далеко од некадашњег „народа“) само нон-стоп избацују своје незадовољство (попут угљен диоксида), јер ништа друго у себи ни немају…

На срећу, нису сви српски родољуби такви. Али их је исувише оваквих: толико да својом буком и вечним закерањем заглушују много тише гласове истине и хришћанског осмишљавања наших живота.

Наши револуционари ионако ништа друго не знају осим да клевећу, суде, мрзе и завиде – свима и свакоме.

Али не задуго. Најчешће само до прве уносне „непристојне понуде“ режима (или кога већ), која, одмах, мења све и дотадашње бунтовнике одмах умири, европеизује и глобализује.

Па онда морамо да по читав дан слушамо жестоке антисрпске, еврофанатичне тираде од стране доскорашњих турбо-Србенди (што су све остале, њима недовољно родољубиве сународнике, звали „издајницима“ – све до ове чудновате промене идеологије и карактера). „Промењене су околности“, „То је живот“, „Нисмо волови па да не мењамо мишљење“, „Није било другог избора“, „Разочарао сам се у све“… само одјекују најразличитија оправдања и објашњења са свих страна наше „политичке сцене“.
Шта и очекивати од оваквих сабласти са оклопом на себи и пустињом у себи? Шта осим неформалног, стално отвореног и трагикомичног конкурса за нову издају (за „пристојну суму“ и понеко уносно обећање)?

Драгослав Бокан
16. децембар 2016.

Коментари

  • Калуђер

    а иначе овај текст 5. пут објављујем … како га подигнем на фејсу … неко од дежурних бранитеља Ваљевске Грачанице га пријављује као непримерен.