Зашто Референдум? Зато!

Зашто Референдум? Зато!

У овој земљи тренутно немамо ни државу ни институције, постоји само један квази систем који омогућава малом броју нељуди да пљачкају и тероришу већину осталих. Сам систем је направљен тако да онемогући промену или да је (у најмању руку) учини изузетно тешком. Његови носиоци чине све напоре да скрену пажњу и онемогуће било коме ко није под строгом контролом да ради било шта у самом систему.
Међутим, као и свака људска творевина, иако се више од две деценије ради на томе да се цео систем заштити од уплива добронамерних или моралних људи, а пре свега захваљујући лењости и неспособности његових одржавалаца, ипак постоји неколико начина начина да се крене у деконструкцију читаве структуре. У овом тексту ћу се бавити једним од тих начина.

Стратегија за „пробој“ је једноставна. Треба одабрати једну тачку и у њој фокусирати све напоре. Проблем је одабрати ту „тачку“, јер је то од пресудне важности за успех целог подухвата.

Данас се јавности пласира цео дијапазон „врућих тема“, међутим, после пуно размишљања сам дошао до закључка да само један закон може бити мета за промену „ван система“, чијом променом би било омогућено и олакшано даље демонтирање система. Закон је о референдуму и народној иницијативи, а он сам би био мета управо иницијативе за промену и референдума који би уследио.

Да појасним: Закон о референдуму и народној иницијативи је на снази од 1994 године, и он теоретски дозвољава (а практично онемогућава) организацију референдума и народне иницијативе (било коме ко нема велика средства и инфракструктуру иза себе – велике партије, држава…). По том закону само расписивање референдума захтева прикупљање 100.000 потписа у року од седам дана по пријему предлога о референдуму. Такође теме за референдум су ограничене, тако да је народу онемогућено да у својој држави гласа о својој судбини, већ само о одређеним стварима. Администрација и захтеви о организацији самог референдума су такође (већ пословично) компликовани.

Међутим, иако је намерно направљен тако да „обесхрабри“ сваког ко жели да покуша нешто да промени ван скупштине или владе, ипак постоји шанса да се један референдум успешно организује, а, ако би успео у томе да промени овај закон и олакша све будуће, сваки следећи би било све лакше и успешније организовати, до тоталног уништења система.

По мени промена овог закона је питање свих питања. Важније и од Косова, ГМО, Војводине итд. Јер уколико би се успело са променом овог закона, широм би се отворила врата за „заобилажење“ владе и скупштине, које већ деценијама организовано раде против интереса свог народа, а у некој перспективи, уз пажљив ,упоран и систематичан рад, било би омогућено „преобликовање“ наше државе и целог нашег друштва у нешто што личи на људску творевину.

Пре свега би било неопходно ангажовати све снаге које желе да дође до стварних промена у овој земљи (моментално искључивање свих странака и гро НВО организација). Спојити их и убедити у важност овог питања. Тиме би се дошло до базе за презентацију овог питања народу. Покушавати пробијања медијске блокаде на неком вишем нивоу је неисплативо, али зато постоји алтернатива у виду локалних телевизија, новина и радио станица, преко којих (из рад на терену, лепљење плаката итд), и уз агресивно коришћење интернета, било би могуће допрети до довољног броја људи, чиме би се омогућила макар теоретска шанса за успех референдума.

Уз ово неопходне су још две ствари: финансије и експертиза. У првом случају би се све водило на нивоу минималних улагања новца, а максималног улагања рада заинтересованих. Иако не могу да прерачунам тачне трошкове, верујем да би све могло да се исфинансира од стране заинтересованих ентузијаста (укључујући и мене).
Што се тиче другог дела, сигуран сам да постоји начин да се дође макар до неколико људи који имају искуства и/или су у правној струци, а да је могуће убедити их да референдумско питање формулишу у складу са законом, а и помогну око процедуре везане за пријаву, бесплатно у своје слободно време.

Уколико би референдум био успешно организован, а довољан број људи обавештен, постоје две могућности: Прва је да не скупи довољан број гласова за промену закона, што би било само одлагање понављања покушаја док се не дође до друге могућности, а то је да референдум успе, што за собом повлачи следеће:

Мање вероватна варијанта: Влада дозволи промену закона и тиме широм отвори врата могућност ненасилне промене система, или
Вероватнија варијанта да се покуша неки начин политичке манипулације, или чак директно непризнавање/игнорисање резултата референдума, што би било савршен шлагворт за организацију демонстрација и грађанске непослушности.
Досадашњи неуспеси у организацији рушења власти су, по мени, пре свега последица неповерења у оне који га организују, и преоптерећености/засићености гомилом тема због којих се зове на протесте.
На овај начин би, коначно, могао да се постигне фокус који би властодршци тешко могли да разводње. А сви који су радили на организацији референдума би могли „у ходу“ да се пребаце на организацију протеста и грађанске непослушности. И набијати свим нивоима власти (ДРП-ове „субаше“) причу о референдуму на нос док им не изађе на супротну страну, а затим испочетка, поново, док се не „поломи“ баријера.

Права капитализација успеха у овом напору би дошла тек након референдума, јер би, на темељу искуства и поверења људи, које би проистекло из успешне борбе са системом, било омогућено стварање неке врсте референдумског удружења. Које би свима који имају стручности и жеље да ствари у овој земљи промене на боље, а чији предлози се оцене као питања националне важности, организовали референдум, и на тај начин, корак по корак, би истискивали и заобилазили корумпирани систем, док неког коначног стадијума, када би сам систем био довољно промењен да поново профункционише на ползу свих грађана Србије.

Не морам да напомињем да би се на овај начин стало на много жуљева, и сви који се одлуче да учествују би били у реалној опасности. Зато би било неопходно обезбедити што масовнију базу, која би могла да се избори са одустајањем појединаца. Такође би ово било временски и организационо врло захтевна варијанта, али, обзиром на тежину задатка, и уложени наппор мора да буде пропорционалан.

Други део

У овом другом делу текста ћу се бавити даљом анализом „Референдума о референдуму“ као средства промене друштва, покушаћу да одговорим на неке критике и укажем на, можда, мање видљиве предности овог начина промене друштва и система власти над њим.

Укратко да поновим: моја логика из претходног текста је да се реална промена система може направити управо радом на промени закона који у теорији омогућава, а у пракси онемогућава уплив директног народног изјашњавања о свим битним питањима преко референдума и народне иницијативе. Од изгласавања овог закона 1994 до данас, НИЈЕДАНПУТ није покренут референдум о неком битном питању за државу и народ, од стране самих грађана. По мени то показује две ствари које се морају променити – прва је сам закон, који очигледно не подржава и не подстиче референдум и/или народне иницијативе, а друга је свест самих грађана, у потпуности пасивизованих и препуштених на милост и немилост политикантима и спонзорима који преко њих обликују судбину државе и народа, притом не водећи рачуна о жељама и потребама самог народа.

Промена закона и промена свести су у ствари један задатак који се преплиће и међусобно подржава и подстиче. Радом на промени овог закона, мењаће се и схватање да не треба никоме препуштати управљање сопственим животом, и да увек постоји начин и могућност да се промени оно што ти не одговара.

Овде је од мене потребно неопходно једно извињење, у претходном тексту сам навео да је рок за сакупљање потписа 7 дана, исправљен сам да то важи за народну иницијативу (што је, наравно, такође безобразлук), док за референдум (због пропуста у самом закону, где се никакав рок не помиње) рок не постоји! И управо је то оно о чему сам у претходном тексту говорио да је једна од последица негативног одабира кадрова који улазе у власт и странке њихова нестручност и неажурност, што доводи до оваквих пропуста у законима писаним против народа. Управо је ту шанса да делују стручни а добронамерни у циљу промене!

Неколико конкретних, лично мојих, предлога, везаних за измене закона су:

1 – Промена рока за прикупљање потписа за народну иницијативу на 90 дана.

2 – Разбити „ниво“ референдума на две равни, на првој су предлози измена или доношење нових закона, ванредна смена државних функционера и сл. За које би било довољно скупити 50.000 потписа ради покретања. Друга раван би била питања измена Устава и питања од националне важности, за која бих оставио границу од 100.000 потписа.

3 – Временски ограничити, а правно максимално смањити скупштини простор да интервенише на резултатима референдума, скупштина мора да постане оно што јој и јесте намена, само СЕРВИС за вољу грађана.

4 – Укинути наплату било каквих такси, или ставити само симболичну суму на оверу потписа грађана на референдуму.

5 – Омогућити бесплатно, комплетно и правовремено информисање о оваквим инцијативама на „јавном сервису“ (да једном у животу оправда и то име).

6 – Дозволити изјашњавање на референдуму и електронским путем.

Уз ове,постоји још доста добрих предлога на другим местима, више о њима на крају текста.

Прва ствар која би требало да се уради јесте да се уобличи један добар, и правно ваљан (можда и кључна ствар, власт ће најпре тражити пропусте у самом тексту предлога закона) предлог закона о Референдуму и Народној иницијативи. Пошто нисам ни близу довољно правно поткован за тако нешто (као ни већина људи који би можда имали предлоге за измену закона), најбитније за успех ове идеје јесте укључивање правника и људи са ускуством у тумачењу закона. Њихов главни циљ би био (осим давања предлога о изменама наравно) да правно уобличе предлог измена постојећег, или можда (ако је исплативије) предлог новог закона о Референдуму и народној иницијативи, такође и „борба“ са бирократским препрекама. Тај предлог би био основа око које би се окупили сви жељни промена, тако да би он био пресудан за успех самог референдума.

Друга ствар би била потреба да се повежу сви који желе да помогну реализацију ове идеје. Масовност би била кључ успеха, јер се на финансије не може рачунати. Овакво окупљање људи око једне идеје би требало да буде окидач за промену свести. Идеја је да се код што већег броја људи разбије вештачки наметнута пасивност. То је један од разлога зашто сам одабрао као циљ само промену једног (али вредног) закона. Успех се заснива на постизању циљева, уколико се као циљ постави нека претерано амбициозна ствар, човек трпи неуспехе, и у њему се ствара отпор према чињењу било чега. Мени се промена овог закона учинила као релативно лако достижан циљ, на чијем успеху би могла да се гради даља жеља за променама набоље, истовремено, промена самог тог закона ОЛАКШАВА управо неке даље кораке ка преузимању полуга власти од стране народа.

Трећа ствар је да би ово био само једна карика у ланцу промена! Радом на спровођењу овог референдума (у чему би требало укључити што више младих), би се градила једна врста „организације“ грађана, који би имали искуства у активностима везаним за референдум (скупљање потписа, бирократске препреке и њихово савладавање, упознавање још ширег круга људи о значају референдума и директног изјашњавања). Успехом референдума би се стекло поверење грађана, које би затим могло да се искористи за организацију даљих референдума који би наставили промене и укључили још више људи жељних бољитка у нашој земљи. Наравно није све тако идеално. Промена самог закона би дала могућност свима да покушају да „прогурају“ неке своје идеје, биле оне злонамерне или не. А тужна је истина да у овом друштво најбоље организације и највише средстава имају управо они који желе најгоре самом том друштву. Оно у шта се уздам јесте управо „кредит“ који би код грађана стекла група која би иницијално променила закон, и тиме показала искрену жељу да нешто промени у корист свих, а не само сопственог џепа. Верујем да би се сви који су учествовали у организацији и спровођењу, па и сви који су гласали на њему, заједно успротивили сваком покушају злоупотребе њиховог напора, са уздизањем свести о томе да сви они омају само онолико моћи колико им ми сами препустимо у руке.

Рад на самом скупљању потписа би се сводио на што више личног контакта и објашњавања. Медијски простор у нашој земљи је црн, нема ни трчка светлости, тако да бих у старту одбацио обраћање јавности преко великих контролисаних медија. Постоји нека могућност да се каже нешто преко малих локалних (док се не приватизују или угасе) медија (радио станице, локалне тв, локална штампа). Треба искористити и алтернативне емисије са директним јављањем гледалаца, максимално користити интернет ради промоције и повезивања свих заинтересованих. У сваком случају, морали би да се ослонимо на добровољан рад и ентузијазам, који би (колико год је могуће) заменили финансије. Свакако да би морала да се скупи и одређена свота новца. Моја идеја је да се замоле сви који учествују да дају према својим могућностима, уколико треба да се затражи и помоћ од народа, свакако би било добро када би се у све то укључило и неколико економиста са својим идејама.

Пошто закон не регулише добро питање рока за скупљање потписа у референдуму, тако да је правно тумачење да нема рока, не сумњам да би се (пре или касније) скупило довољно потписа за промену наведеног закона. Питање у том моменту постаје како би се понашали представници странака (народа сигурно нису). Претпостављам да би покушали на сваки начин да онемогуће усвајање закона. Тада наступа критични моменат, када се мора препознати на који начин се жели дискредитовати доношење закона, и на прави начин одговорити на то. Доношење овог закона омогућило би изјашњавање народа о свим битним питањима која су данас актуелна (Косово и метохија, отимање земље, распродаја ДРУШТВЕНЕ имовине, укидање права радницима, увођење ГМ организама, приступање ЕУ и НАТО итд. итд.) Тако да би на сигуран покушај да се блокира уплив народа у одлучивању, требало позвати све организације које су заинтересоване за решавање наведених питања да се уједине у протесту против те блокаде, уз логику да би његово доношење помогло и њиховим циљевима. Уколико би се сви сложили, и фокусирали на притисак на власт да донесе овај закон, верујем да би успели да натерају политиканте да попусте. То би можда био и први и најважнији корак ка правом циљу свега овога, коначно постављање ствари на своје место, ПОЛИТИЧАРИ МОРАЈУ ДА СЕ ПЛАШЕ НАРОДА,А НЕ ОБРАТНО.

Верујем да би то омогућило почетак правих промена у нашој земљи. Успех би охрабрио и улио наду у могућност бољитка у велики део грађана. Мислим да би тиме био покренут процес у коме би овај накарадни систем и његови одржаваоци почели да губе тло под ногама, уз стратегију „један по један корак“, било би омогућено да се расписивањем даљих референдума крене у промене антинародних и антидржавних закона, као и да се омогући грађанима да се изјасне о свим питањима која их интересују. Где би сваки успешан референдум за степеницу подизао самосвест и храброст народа, а смањивао утицај и моћ политиканата, странака и свих који их користе за спровођење својих себичних интереса у нашој земљи.

Они који мисле да оваквом накарадном систему одлучивања нема алтернативе препоручујем да посете страницу Утицај-Непосредна демократија , на коме се врло детаљно објашњава систем директне (непосредне) демократије, преносе искуства из света, и дају конкретни предлози како доћи до таквог система одлучивања! Заиста мислим да смо довољно форсирали системе власти који су око свега одлучивали искључујући вољу и жеље већине грађана, а и рекао бих да нас је такав однос према сопственом животу довео у изузетно лошу ситуацију. Време је да се крене фундаментално другачијим путем, а директна демократија је дефинитивно доказан и успешан начин да се то оствари.

На крају, као најкраћи одговор на питање „Зашто референдум?“, могу понудити само одговор „ Више немамо избора“. Чини ми се да смо притерани уза зид, и да нам је једини избор да узмемо своју судбину у своје руке. Можда постоје и неке алтернативе на који начин то урадити, али мислим да пре било чега морамо покушати нешто променити на овај, пре свега разуман и законски начин. Иначе ствари могу ескалирати, а у таквим ситуацијама нико не излази као победник Као место на коме може да се добије правно тумачење, и прегршт корисних информација на ову тему, па и неколико предлога везаних за промену самог закона, о којим вреди размислити, и линкова ка другима који се баве истом темом, предлажем следећи сајт: Грађански законик – Прав(н)е препреке народној вољи. Осим теоретисања, основана је и ФБ група Непосредна демократија сада, која се залаже за спровођење ове идеје у пракси, тако да позивам све који би желели да дају конкретан допринос да се пријаве на Непосредна демократија сада. Циљ ове групе је да помогне увођењу директне демократије као начина да сви пунолетни грађани учествују у доношењу битних питања од јавног значаја. Сама група је организована на принципима директне (непосредне) демократије, и окренута спровођењу конкретних акција са циљем радикалне демократизације нашег друштва. Као у усталом и групација под називом Национална партија а која је једина националистичка групација (а можда и једина уопште у Србији, без обзира на политички предзнак) а која у свом раду примењује дирекнто демократсво устројство те се залаже за; „Успостављање система политичког и територијалног организовање државе по узору на Швајцарску.“
Дакле, директна демократија.

Ненад Булаја
18. јануар 2014.

Коментари

  • урбана герила

    Добро је разрадити систем и идеју до краја, али овде недостаје кључна ствар која једино може да спречи поделе, свађе и злоупотребе. А то је не КАКО бисмо се ујединили, него ОКО ЧЕГА? И сво ово време се вртимо око проблема неслагања у основној дефиницији ствари. Г. Булаја овде овлаш помиње промену свести (а гле чуда, није талибан), али не каже које свести и у ком правцу, на који начин да се мења. Без такве основе опет Јово наново, као куче за сопственим репом, укруг. Али поменути вредности имплицира талибанство и мерење сукања, религију јеврејина из Назарета, а онда одједаред ни мање ни више него речи патријарха Варнаве (свештеномученика), Амфилохија, и ево сад једна прича о директној демократији. Ето мене, ето вас, рат Турцима! Само, ко смо ми, ко турци, шта хоћемо (осим да бежимо из Србије, или да промовишемо промискуитет, ем да гласамо за Шешељугу= Вучића)? Ја би стварно волео да дам допринос, али чему?

    • Калуђер

      Булаја је скроз океј лик … и један је од најзаслужнијих на изради НП статута http://nacionalnapartija.net/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%82/ А човек је иначе геолог. Како год не мораш га господати. Оно што хоћу да кажем сотим је да и обични људи, људи ван неке своје струке могу да дају допринос кад се удубе у било коју материју. Знам, смешно звучи да је Геолог интезивно радио на изради Статута … ал тако је како је … такав директно демократски статут нисмо имали од кога преписати … а да је на Србском. Нит сад имамо. Ал зато диктаторко секташких на сваком кораку.

      Око чувених Талибана сам ти одговорио овде на теми вам о Вредностима http://nacionalnapartija.net/vrednosti/#comment-3075241573 можда ниси ни приметио јер сам додао још једну писанију.
      Па потом све то копирао дуплирао те пребацио на тему Марионета марионете http://nacionalnapartija.net/marionete-marioneta/#comment-3080668194 а која се претворила у тему о сектама расколницима.
      А све је почело са Бокановом темом о најСрбскијим ем најПраволавнијим ем најбељим Србима http://nacionalnapartija.net/dobarpristojansrbin/#comment-3056006595

      Најкраће речено Урбани, то су Талибани на које све време мислим.
      Ал опет ако и ту нешто није довољно јасно, те треба додатно разјаснити, ајмо то онда на једној од тих тема. Можда понајбоље на твојој и Владиној теми и Вредностима.

      А чему дати допринос? Па прво даш допринос у складу са могућностима ти у неком мало дружењу, часкању. Све остале ствари пишу у начелима, јож сажетије у летку; http://nacionalnapartija.net/%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA/
      Најконкретнији одговор на твоје питање, јер то је оно што те ценим по највише жуља, ликови који би да набијају Владику Григорија на колац, а Порфирија највероватније да спаљују на ломчи, те сви они које такве луђаке подржавају, не спадају под НП виђење или залагагање а које је изнешено под тачком 5. :
      „ОЧУВАЊЕ ТРАДИЦИОНАЛНИХ, ХРИШЋАНСКИХ, ПОРОДИЧНИХ ВРЕДНОСТИ СРПСКОГ НАРОДА, А НЕ МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ“
      Него спадају у Луђаке са великим Л… благо речно; Талибане.

      А промена свести, у овом конкретном случају, подразумева не толико промену колико исправну примену … дакле више оно Тодоревићево; „Народ је добио демократију, али или је не користи или је погрешно користи. Замислимо да је народ добио ауто а не зна да га вози, па се слупа и поломи и за све окриви ауто, а себе не криви иако није знао да управља аутом. Тако је и са демократијом“

      • урбана герила

        Не вреди глупим телефоном… написах ти свашта, али идиотска технологија прогута. Кад дођем кући ако будем могао. Све то лепо пишеш, али у другим препискама није било тога, већ управо извртање, исмевање, намерно искривљавање на рачун сваког помена вредности, културе, или било чега за шта би могли да се ухватимо, а да није голо: КАКО него ШТА, око чега, због чега. Дакле, било шта што даје свезу, или оно што ти је тако смешно: саборност (сабрање једне заједнице око онога што је чини заједницом- а то је смисао, вредности којима се мере, и свест о свему томе). Без тога нема ко да спроведе ту директну демократију, како год згодно било да се она спроведе, из простог разлога што немају никакав заједнички циљ. Нема кохезивног фактора или ти српски нема шта да упути људе једне на друге и створи неопходно (основно) поверење. Ево ти примера овде: један програм, један статут, исти људи, а несугласица колико хоћеш, просто зато што под одређеним речима и појмовима разумеју различите ствари. Дакле, глуви телефони. И на крају, ма колико ти се чинило да ја као шваба тра-ла-ла, само о некаквим вредностима, к’о Аца о ванземљацима и ционистима, ово није никаква опсесија, већ просто неопходан предуслов да се разумемо. Да кад ја кажем вера, ти не помишљаш на којекакве Луђаке, већ на Веру православну, која ником не намеће своје, али ни не одустаје од свога зарад ,,политичке коректности“. И тако, свашта још, ал’ ниђе не гори, биће каде.

        • Калуђер

          Е то, немој се журити … можеш увек одговорити и пар дана касније. Главна ствар убишмо вирус за почетак https://nacionalnapartija.net/internet-agitacija-i-urednicka-politika-iv/#comment-3083960539
          Дакле опуштено, кул. Јер мени веруј ми куд и камо више паше спорији ритам преписке.
          Да могу да пропустим кроз главу написано … да поразмислим … па понекад и за 2 недеље одговрорим … ил се на свој предходни одговор надовежем.

          Јер кад ме се убрза, онда реагујем као и сваки човек под штресом. Па још кад ме Владо мање или више изнервира, па нам убаце и вирус … па свашта нешто … онда и одреагујем како одреагујем. Ал ево на сви срећу, чули смо се коначно Владо и ја пре неки дан преко скајпа и доста тема се дотакли. Јер ипак је жива реч реч, док је ово дописивање почесто баш играње глувих телефона.

          Мада и кроз наизглед игре глувих телефона може се постићи одрећени циљ, дакле нешто што служи сврси. На пример, кажеш;
          „ово није никаква опсесија, већ просто неопходан предуслов да се разумемо. Да кад ја кажем вера, ти не помишљаш на којекакве Луђаке, већ на Веру православну, која ником не намеће своје, али ни не одустаје од свога зарад ,,политичке коректности“.“
          Па управо то ми је и био циљ! Јер ми сад имамо сасвим довољно материјала за изчитавање, а које се наравно увек може преслагати у облику једног текста а рецимо под насловом;
          Национална партија – Православци напред, Талибани стој!

          А ти си управо тражио и те ствари, да НП почне детаљније да се одређује шта/ко/зашто/како.

          А несугласице су потребне, подсетићу те опет на Статут/Летак;
          „Сматрамо и да исказивање различитих ставова унутар партије треба да буде подстицано, а не да се унутрашњи конфликти поричу, гуше или забрањују, већ да се усмере у правцу у коме би допринели јачању групе и, на крају, помогли да се достигне циљ коме се тежи.“

          Како да се разумемо ако нисмо кадри да разговарамо? Се сећаш нашег Лакија Шекаре? https://nacionalnapartija.net/ima-nas/#comment-2625845519 Па сећаш се свега. Ко да је било пре 9 сати а не пре 9 месеци. Шта да радим с`њим? Па, ништа, скапирао је још онда да је претерао … ал нека га још мало на леду. Нећ му ништа фалити да одкулира још који месец.

          Веруј ми да Срби који су у стању да разговарају врло лако дефинишу циљеве. Само очигледно да нам је копање ровова више у нарави но разговор. Ил нам бар постало ружна навика.

          Управо, управо и о таквим појвама пише и Бокан у тексту, а који сам и превидео да споменем горе, а под називом Србство под знацима навода http://nacionalnapartija.net/srpstvo7/

          Пази му реченице; „ И у томе сам се увек разликовао од оних којима су уста пуна „српског јединства“, а без довољно спремности да из свог друштва и озбиљног договарања на ма које (па и патриотске) теме, без пардона искључе све недостојне, свадљиве и логорејичне гњаваторе. Све оне „забринуте“ и „очајне“, што живот проводе у нервирању што нисмо довољно Срби (а заборављају да пожеле да будемо и макар мало бољи и добронамернији људи).“

          А што је назанимљивије, он је ту своју писанију објавио неких 24 сата касније након што сам ја http://nacionalnapartija.net/dobarpristojansrbin/#comment-3059434986 Весни исписао између осталог и следеће;
          „Јел имате ти и Антоније неки проблем са Боканом? Имате? Супер! Па пробајте да поразговарате, наместо што се закопавате у ровове и правите спискове издајника ко је на чијој страни.
          ::::::::::::::::::::::::
          Колико довољно треба да се вратим да би био добар Србин? У Радноверје, у шта, у традицију из ког века?
          Немојте ме више спасавати од мене самог, а у име некаквог вашег Србства. Јер ја сам сасвим задовољан и колико сам бео ем православан и колки сам Србин. Метар 88. Није нешто, ал ја сасвим задовољан и сотим.

          Јер сви ви који би да ме вратите овако посрнулог које куде, ем још више посрбите ил побелите, ил шта већ … изазивате само контраефекат. Јер почнем да се опирем.“

          После ме Ана зезала да сам платио Бокану да испише текст.

          Како год, све одлично 5. Онај ко је у стању да се разговара … ем договара, може пуно тога да спроведе. Мало нас коље фактор времена … ал боже мој, тако нас запало.