Живи српски сан

Живи српски сан

Данијела је дошла у Рошток да буде медицинска сестра, као што је била и у Нишу. Само за шест пута више новца. Како је прошла перипетије? О чему ћућоре нове колегинице? И зашто је особље из Србије цењено у Немачкој?

Самохрана мајка, у кући две кћерке, студенткиње, стари дугови, нови рачуни за које нема пара – то би, што се каже, била расходна страна. На приходној само тристотинак евра, колико добија једна медицинска сестра у Нишу. То је био сиже српске свакодневице у случају Данијеле Трајковић, која од своје 19. године ради по клиникама и станицама хитне помоћи – данас има 45.

„Посао стално на неке уговоре, никада за стално. Директор ме је пре пар месеци отпустио јер му се није свиђала моја боја косе. Од кад су њега поставили, све је кренуло низбрдо. Ћерке издржавам сама јер у Србији нема посла за људе који немају политичке везе или пара да плате радно место“, почиње Данијела своју причу за Дојче веле.

Данијела је решила

Али онда је у ту причу упала стара познаница, лекарка која неко време ради у Немачкој, и усадила Данијели бубицу у главу. Немачка? Можда није лоша идеја?

„Искрено, сумњала сам да ли ћу моћи да научим страни језик. Ипак имам прилично година за неког ко треба изнова да учи писање, речи, изговор… Плашила сам се немачког менталитета – људи причају да се много ради, да не може да се седне, да не сме да се прича са докторима… да си остављен сам себи. Свашта људи причају. Али када сам чула да мојој пријатељици иде све боље… знате, ја Србију обожавам, то је моја земља, али је финансијска и политичка ситуација толико лоша да је бег једино решење уколико желиш да се осетиш човеком.“

Онда је Данијела Трајковић решила. Одјавила је пребивалиште из родне Приштине, коначно га пребацила у Ниш, где је дошла после бомбардовања 1999, извадила нови пасош, учила језик, положила тест. У свему је помогла једна немачка приватна агенција за посредовање која јој за услуге није узела ни динара – такве агенције новац узимају од послодаваца, у овом случају од Универзитетске клинике у Ростоку која ће затим дати Данијели радни уговор. Та је агенција платила чак и часове језика и неке административне трошкове. Све што је остало Данијели Трајковић било је да закаже термин у немачкој амбасади у Београду, појави се са уговором, радном дозволом и сертификатом о познавању језика – и да пакује кофере.

Е ту је потрајало.

„Била је наука да се добије термин. Висила сам на сајту на којем се резервишу термини дан и ноћ, али никада нисам видела слободно место.“ Данијела је тада, крајем августа, за Дојче веле испричала да термине грабе сумњиве агенције, начичкане око амбасаде, које их онда за неколико стотина евра продају грађанима. Тада је говорила анонимно, у страху да не трпи неке последице. Али, каже, после тог текста је амбасада омогућила онима који имају сву документацију да и електронском поштом закажу термин.

„Добила сам термин за седам дана, а за само два дана су ми дали визу. То је било почетком новембра, а ја сам 16. новембра већ била у Немачкој.“

Цењено особље из Србије

Тако је ова жена заједно са још петоро колега из Србије на Универзитетској клиници у Ростоку постала својеврсна пионирка – овде до сада нису доводили медицинско особље из Србије. У питању је највећа клиника читаве покрајине Мекленбург – Предња Померанија. Данијела је запослена на одељењу кардиохирургије.

„Веома искусна медицинска сестра, мотивисана жена. Врло је добро прихваћена јер се понаша пријатно према свима“, каже о њој Анет Лабан, шефица Управе болничког особља клинике.

„Језик је највећа препрека, али се зато на њега тренутно фокусирамо.“ Ако све буде како ваља, Данијела ће кроз шест месеци савладати ниво Б2, научити шта треба и положити испит неопходан да би њена диплома из Србије била потпуно призната у Немачкој. А онда ће добити стални уговор.

Анет Лабан нема ни најмању дилему – клиника би задржала сваку медицинску сестру, јер је мањак радне снаге осетан. Немачка стари, све је више пацијената, а све мање младих који се одлучују за струку. Али откуд интересовање баш за особље из Србије?

„Оно што медицинске сестре раде у Србији је слично ономе што се ради у Немачкој, а и културна матрица је слична. Ако узмете Шпанију и Италију као пример, тамо родбина доноси храну у болницу, купа своје болесне рођаке, храни их. Када медицинске сестре дођу одатле, оне су шокиране што рецимо треба да помогну пацијентима при прању. С друге стране, у Србији је четворогодишње образовање врло добро, велики је удео теоријске обуке. Додуше, нешто је мање праксе него у Немачкој, али како је посао сличан, то се брзо изнивелише“, каже Лабанова за ДW.

„Тешко је са онима које су тек свршиле образовање и немају искуства. Али чим су радиле две-три године, ту нема никаквих проблема.“

Све на точкиће

Данијела је презадовољна својим, како каже, „новим животом“:

„Прихватили су нас феноменално. Кад смо дошли, једна жена је послата из клинике да нам покаже град, водила нас је на колаче, показала нам је где су нам станови, који превоз да користимо… водала нас је као на екскурзији. Немам речи, стварно су нам помогли.“ Још је свежа у лучком Ростоку на Балтичком мору па је под утисцима: „Једино, што би рекли у мом крају, кубурим с ветар. Никада нисам осетила тако јак ветар. Град је леп, окићен, широк, чист… Сад је постављен божићни вашар, сви нешто купују, носе, причају, смеју се. Опуштенији су.“

Иста искуства има и на радном месту. „У Србији сам радила посао који је овде подељен на четворо људи. Тамо сам морала да радим све, од папирологије, преко терапије, трансфузије, инфузије, вађења крви, превијање, асистирања доктору, до неге и исхране пацијента и пресвлачења кревета…“ Запањило ју је што сада инструменте од хируршког челика после коришћења само треба да одложи уместо да их сама пере, дезинфикује и стерилише – овде то ради посебна служба. „У Србији сам гледала пацијенте којима је оперисана кичма, а морају да леже у креветима који имају удубљење, па покушаваш да им подметнеш неко ћебе… Овде о томе не мора да се мисли. Све је на дугме, точкиће, врата се сама отварају, не морам да их теглим (смех).“

Није се покајала што је дошла и, каже, да је до ње, остала би овде бар до краја радног века. „Разумете, доле, у Србији, осећала сам се као потрошни материјал. Овде се не осећам тако. Овде се осећам као човек. Видим да се немачке колегинице стално смешкају, шале, причају о неким другим стварима, а не о томе шта ће да спреме за ручак и вечеру и како да нешто скувају са најмање материјала. Не причају о штедњи, рачунима, не оговарају… Бар ја нисам приметила, можда негде тамо ћућоре, можда и овде то људи раде…“

И како сада изгледа Данијелина рачуница? Неких 1.700 километара северније од Ниша, плата је неких 1.700 виша – око 2.000 евра бруто. Ускоро ће, када положи испит, бити још већа. Живи са колегиницом из Србије и стан их кошта по 260 евра месечно – са свим трошковима. Дугове ће брзо вратити. Толико о приходној и расходној страни. „Сад ми је једина жеља још да децу доведем овде и завршила сам посао.“

Извор: Немачки талас
13. децембар 2016.

Коментари

  • http://nacionalnapartija.net Бог и батина

    Милојко Урошевић: Доћи ћемо ми опет горе у Немачку,да је палимо,рушимо, убијамо као 1914,1941,1991,1999,2008 године,па ћемо их онда примити да у Србији раде као гастајбајтери! Волино једна,не знаш народ у којем живиш,ни његову свету судбину!
    —————–
    Калуђер: па шта чекаш Урке? Крени одмах! Јуриш!
    —————-
    Љиљана Миљковић: Јел ти то вршиш анти Србску пропаганду? Колико те западњаци плаћају?
    —————
    Калуђер: их … не питај. Добро је. Чак шта више одлично. Бања. Милина једна.
    ————–
    Љиљана Миљковић: Дај још да видимо ту самохрану јадну и бедну мајку,а и те две студенткиње убоге.
    ————–
    Калуђер: ма отишле давних дана у Северну Кореју. Рај на земљи. Оно горе само најобичнија пропаганда. Провалила си ме не прву. Па сви знају да се Срби враћају масовно из Немачке за Србију. А беже људи, шта ће. Мука натерала. Ево и ја гледам да се врнем ал немож наћи карти. Све распродато.